Naučnici su došli do iznenađujućeg zaključka da čak i kratkotrajna konzumacija visokoobrađene, nezdrave hrane može znatno smanjiti osetljivost na insulin u mozgu zdravih ljudi. Neadekvatan insulinski odgovor prisutan je pre viška kilograma, ali vodi do nagomilavanja masti, a a kod nekih i gojaznosti.
Posle dugog, stresnog dana na poslu ili usled pritiska zbog kratkih rokova za završetak zadataka, iskušenje da se pojede nešto nabrzinu, poput čipsa ili čokoladice, može biti veliko.
Istraživanja pokazuju da procesuirane, visokokalorične namirnice igraju značajnu ulogu u razvoju gojaznosti, ali trajni efekti ove hrane na mozak nisu bili jasni sve do sada.
Naučnici su došli do iznenađujućeg zaključka da čak i kratkotrajna konzumacija visokoobrađene, nezdrave hrane može znatno smanjiti osetljivost na insulin u mozgu zdravih ljudi.
Ovaj efekat traje čak i nakon povratka na normalnu ishranu, pokazuju rezultati nedavno sprovedene studije, naglašavajući važnu ulogu mozga u razvoju gojaznosti.
Nezdrava distribucija masti i stalno povećanje telesne težine povezani su sa odgovorom mozga na insulin. Kod zdrave osobe, insulin pomaže u kontroli apetita u mozgu. Međutim, kod ljudi sa gojaznošću insulin gubi sposobnost da reguliše navike u ishrani, što dovodi do insulinske rezistencije.
Insulin ima mnogo uloga u telu, uključujući to što pomaže šećeru ili glukozi da dospe do mišićnih ćelija da bi se koristio za energiju nakon obroka. U mozgu, insulin takođe signalizira telu da mu treba manje da jede, to jest da smanji unos hrane.
Ne reaguje svaki mozak na isti način
Reakcije mozga na insulin mogu biti potpuno različite. Mnogi ljudi imaju slab ili potpuno odsutan insulinski odgovor u mozgu, poznat kao insulinska rezistencija mozga.
Ljudi sa insulinskom rezistencijom mozga imaju više žudnje za hranom i imaju više masti na stomaku.
Nagomilana masnoća može dodatno da podstakne gojaznost i tako znatno doprinese insulinskoj rezistenciji. Što je više masnih ćelija, posebno na stomaku, insulin je manje efikasan jer masti oslobađaju supstance koje podstiču insulinsku rezistenciju.
Međutim, znaci smanjene insulinske osetljivosti u mozgu mogu se videti mnogo pre nego što počne da se govori o gojaznosti, koja se definiše kao indeks telesne mase iznad 30.
Indeks telesne mase (Body mass index – BMI) izračunava se kao količnim težine (izražene u kilogramima) kvadrata visine (izražene u metrima), ali ima svoja ograničenja. Zato se preporučuje da se višak gojaznosti potvrdi merenjem količine masti u organizmu.
Nakon samo pet dana konzumiranja dodatnih 1.500 kalorija koje se potiču od slatkiša i grickalica poput slatkih pekarskih proizvoda, čokoladica i čipsa, osetljivost na insulin u mozgu učesnika studije drastično je opala. To je simptom koji se do sada najčešće javljao kod gojaznih osoba.
Čak i nedelju dana nakon uspostavljanja normalne ishrane, magnentna rezonantna tomografija (MRI) pokazala je uporno nisku insulinsku osetljivost u mozgu. Iako nije primećeno znatno povećanje telesne težine, period je bio dovoljno dug da omogući osetno povećanje masnoća u jetri.
Neadekvatan insulinski odgovor prisutan pre viška kilograma
Čini se da gojaznost nije samo stvar loše ishrane i nedovoljnog vežbanja. Višak kilograma ima mnogo veze sa prilagođavanjem insulinskog odgovora mozga na kratkoročne promene u ishrani pre nego što uopšte dođe do povećanja telesne težine.
Međutim, da li je insulinska rezistencija u mozgu trajni problem? U prošlosti se pokazalo da redovno vežbanje tokom određenog vremena vraća osetljivost mozga na insulin kod osoba sa viškom kilograma i gojaznih ljudi. Može se pretpostaviti da bi se ovo moglo odnositi i na ljude normalne težine.
Broj gojaznih ljudi širom sveta se više nego udvostručio u poslednje dve decenije. I malo je dokaza da će se ovom trendu uskoro doći kraj.
Ipak, uloga mozga se mora uzeti u obzir jer su mehanizmi u telu koji dovode do gojaznosti složeniji od najčešće isticane kombinacije loše ishrane i nedovoljno vežbanja.
Kurir.rs/RTS
