Parada Ponoša

Tako je i s rodno osetljivim jezikom. Jedni ga predstavljaju kao pitanje civilizacijskog napretka, drugi kao napad na srpski jezik, tradiciju i zdrav razum. A istina je, kao i obično, mnogo složenija i traži manje galame, a više odgovornosti, ali i sabornosti, pa i ponosa.

Na pitanje da li rodno osetljiv jezik doprinosi ravnopravnosti ili predstavlja nepotrebno nametanje promena u srpskom jeziku, ne bih odgovorio ni parolom ni podsmehom. Jezik je živa stvar. Ali jezik istovremeno mora da ostane prirodan, razumljiv i u skladu sa svojim pravilima i duhom. Zato nam o ovoj temi ne treba ideološka tuča, već smiren, stručan i društveno odgovoran razgovor, i naravno oslanjanje na institucije, od SANU, Matice Srpske, ali i one koju od decembra vodim.

Iz ugla ravnopravnosti, suština nije u tome da li će neko po svaku cenu upotrebiti jednu ili drugu reč. Suština je da žene, muškarci i sve osobe u javnom prostoru budu predstavljeni dostojanstveno, ravnopravno i bez stereotipa. Vidljivost u jeziku nije čarobno rešenje za neravnopravnost, ali nije ni nevažna.

Problem nastaje kada se ova tema koristi za političko nadgornjavanje. Tada jezik prestaje da bude sredstvo komunikacije, a postaje oružje. Umesto da pitamo kako da javni govor učinimo pristojnijim, ravnopravnijim i tačnijim, počinjemo da se nadmećemo ko je veći zaštitnik tradicije, a ko veći Evropljanin. U takvoj atmosferi niko ne sluša argumente. Svi samo čekaju priliku da protivnika proglase nazadnim, nametljivim, izdajnikom jezika ili neprijateljem napretka.

Kada govorimo o tome da li nekoga treba osloviti kao advokat ili advokatica, važna su dva principa. Prvi je da upotreba ženskog oblika za ženu koja obavlja određenu profesiju može doprineti njenoj vidljivosti u toj profesiji. Drugi je da treba poštovati i lični izbor osobe kada je izražen. Ravnopravnost ne znači da svima namećemo isti model izražavanja. Ravnopravnost znači da niko ne bude potisnut, omalovažen ili učinjen nevidljivim.

Isto važi i kada se ova tema povezuje sa Evropskom unijom. Rodno osetljiv i inkluzivan jezik jeste deo šire evropske kulture ljudskih prava, ravnopravnosti i borbe protiv diskriminacije. Ali ne treba pojednostavljivati stvari i govoriti da Evropa propisuje tačno koju reč u srpskom jeziku moramo da koristimo. Konkretna jezička rešenja moraju da se razvijaju u skladu s pravilima i osobenostima svakog jezika.

Povezivanje ove teme s pravima LGBT zajednice takođe traži pažnju i odgovornost. Rodno osetljiv jezik u našem zakonodavnom okviru pre svega se vezuje za ravnopravnost žena i muškaraca i borbu protiv rodnih stereotipa. Ali šire posmatrano, govorimo o istom principu: svaka osoba ima pravo da u javnom prostoru bude tretirana dostojanstveno i bez diskriminacije.

Zato je moj odgovor jednostavan: rodno osetljiv jezik može da doprinese ravnopravnosti ako se koristi razumno, prirodno i s jasnom svrhom, da poveća vidljivost, dostojanstvo i jednak tretman. On postaje problem tek kad se pretvori u ideološko nadmetanje, formalizam ili sredstvo za kažnjavanje ljudi, umesto u sredstvo za razvoj kulture poštovanja.

Potreban nam je normalan razgovor, sa svim značajnim društvenim akterima, uključujući i verske zajednice, a posebno našu Srpsku pravoslavnu crkvu. Jezik treba da ostane naš, živ i razumljiv. Ali i društvo treba da bude pravednije. Ta dva cilja nisu neprijatelji.

Pred kraj, ukoliko ste zbog naslova očekivali da se u tekstu bavim i konkretnim slučajem Zdravka Ponoša i neprimerenim, ponižavajućim jezikom kojim se opisuju novinarke i žena koje gostuju na TV Prva, ne bih se na to vraćao. Institucija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti je sve rekla, za početak, upozorila javnost i aktera ovog incidenta, a ukoliko se pokrene postupak, tj. podnese pritužba protiv gospodina Ponoša, imaćemo prilike da pišemo još.

Nije pitanje da li je jezik važan. Važan je. Pitanje je da li ga koristimo da širimo prostor slobode i ravnopravnosti ili da stvaramo nove podele. Moj izbor je prvi, siguran sam da ste s time saglasni i da ćete i vi biti glasni.