Proslava Vaskrsa na selu oduvek je imala posebnu, gotovo čarobnu dimenziju. Tamo gde priroda diktira ritam dana, praznik se ne svodi samo na običaje, on postaje doživljaj ispunjen toplinom, zajedništvom i iskonskom radošću.
Dvorišta su puna ljudi, kuće mirišu na svečanu trpezu, a smeh dece odjekuje sokacima.
Sve više ljudi iz gradova upravo ovakvu atmosferu bira za beg od užurbanosti, naročito roditelji sa decom koji žele da im pokažu jednostavniju, ali bogatiju stranu praznika. Ti trenuci, prožeti mirisom zemlje, svežinom jutra i bliskošću porodice, ostaju duboko urezani u sećanju. Na neki način su i meni…
Na obroncima jugoistoka Srbije, u pitomom selu Dadince kod Vlasotinca, Vaskrs ne dolazi samo kao praznik u kalendaru, on se oseća u vazduhu, u svakom pogledu i pokretu. Ovde se tradicija ne čuva u pričama, već u svakodnevnim gestovima koji se prenose s kolena na koleno.
Na selu se jaja uglavnom farbaju u lukovini Foto: NetPix / Alamy / Profimedia
U Dadincu, vaskršnja jaja se farbaju na Veliki petak i Veliku subotu. U mojoj porodici, ta čast i radost oduvek su pripadali baki, a kasnije i majci. Njihove ruke, strpljive i vešte, prenosile su tradiciju kao najlepši dar. Moj deo tog rituala počinjao je rano, u cik zore, dok je trava još bila prekrivena mladom rosom. Tada bih odlazila da berem biljke za tradicionalnu tehniku farbanja jaja u lukovini.
Među raznim travčicama i cvetovima, posebno mesto zauzimali su listovi deteline. Baka je uvek govorila da biram starije listove, jer se oni bolje ocrtavaju i daju najlepšu, najizraženiju šaru. Dok su jaja tiho krčkala na vatri, pripremala sam sve – sitno seckane papiriće, lukovinu, čarape za vezivanje, boje i sličice. Ceo dan prolazio je u ukrašavanju, u igri boja i strpljenja, a završavao se premazivanjem uljem koje je jajima davalo svečani sjaj.
Glavna šara na jajima su biljke Foto: Madeleine Steinbach / Alamy / Profimedia
Paralelno s tim, kuća je živela u znaku praznika. Spremala se bogata porodična trpeza, svako je imao svoj zadatak, a atmosfera je bila ispunjena tihim uzbuđenjem i radošću iščekivanja.
Na dan Vaskrsa ustajalo se rano i odlazilo u crkvu. Po povratku, porodica bi se okupljala, a kucanje jajima postajalo je mali, ali važan ritual koji je unosio smeh i takmičarski duh među najmlađe i najstarije.
Poseban trenutak dolazio je kada bi deca, lepo sređena i sa korpicama od pruća, krenula od kuće do kuće. Čestitala bi praznik, a domaćini su ih darivali jajima, slatkišima, cvećem, pa i pokojim novčićem. Nije bilo veće radosti od punih korpi i ozarenih lica. Hristovo vaskrsenje slavilo se celog dana, kroz susrete, razgovore i bliskost.
U vlasotinačkom kraju i danas se poštuju običaji, nošenje torte kumovima ili roditeljima i susreti sa kumovima koji ovom danu daju posebnu težinu i toplinu.
Ipak, vreme donosi promene. Danas je sve manje dece koja obilaze kuće. Umesto toga, mališani koji dolaze iz gradova uživaju u dvorištima, trče, igraju se, kucaju jajima i druže sa životinjama. Porodice pronalaze mir u prirodi, bežeći od gradske buke i ubrzanog života.
A onda, već drugog ili trećeg dana praznika, sve se polako vraća u svakodnevicu. Gužve i obaveze ponovo preuzimaju primat. Ipak, ostaju uspomene na tihe, sunčane, mirisne vaskršnje dane u selu, koji podsećaju da se prava radost često krije u jednostavnosti.
