Aleksandar Radulović Futa otvorio je dušu za Blic i progovorio o svim stvarima koje ga trenutno tište.
– Sam sa sobom sam raskrstio po tom pitanju, mora da se ide dalje, nema okretanja nazad na te neke tužne i loše stvari. Posvetio sam se totalno muzici i to me održava. Mislim da sam još dužan muzici i da imam još svašta nešto da im pružim, a sad pomoću ove tehnologije, nemam jednog pomoćnika, nego milijardu. Samo pritisnete dugme, sad je više da birate nego da svirate – rekao je on i dodao:
Foto: Antonio Ahel/ATAImages
– Ne mogu to da vam objasnim. Provodim vreme sa svojim životinjama, to su mi jedini 24-časovni prijatelji koji su sa mnom preko 10 godina, i mačka i pas. Možda mi oni prenose tu pozitivnu energiju, a uzimaju negativnu, mada ja te negativne energije nemam, osim kad neko na silu plasira, tad imam blokadu. Gledam da razmišljam pozitivno, sve što je negativno oko mene, bude dalje od mene. Nemam društvene mreže, prebacio sam se samo na muziku i na taj neki lični, budući život, pa ćemo da vidimo kako će to da ide.
Rekao je da mu Marina mnogo nedostaje.
– Nedostaje mi, mi smo 40 godina proveli radeći i živeći zajedno, s porodicom i polako ostajali bez porodice. Ima i lepih i ružnih trenutaka, a gledam da se samo ovi lepi pamte, nedostaje mi puno. Tek sada se vidi koliko se njene pesme ponovo snimaju, obrađuju i koliko ovi drugi ne mogu to da prate. Taj ceo njen opus ima oko 4.000 tekstova, ne kažem da je svaki vrhunski i večan, ali 95% njenog opusa se sada obrađuje. Više se sluša, traži i više se pažnje poklanja tome nego što izlaze neke nove pesme koje traju od puštanja do puštanja, od mesec dana, do dva meseca, pa se snimaju nove – rekao je kompozitor za Blic i dodao kako su sve zajedno radili:
– Navikli smo da radimo neobavezno, ili ja sviram, pa se njoj svidi, ili ona nešto primeti. Tu smo se nadograđivali u tom sistemu pravljenja pesama za nas. Pesme smo pravili za nas, a ne konkretno i namenski za neke pevače. Sad sam sam sa sobom i kad mi padne na pamet, nešto snimim, pa to posle povežem i onda napišem na papir da bih posle dešifrovao. Da je ona tu, išlo bi to brže.
Foto: ATAImages Marina i Futa
Futa ističe i da ne može da pomogne od realnosti niti da vrati neke stvari:
– Od realnosti da pobegnem, ne mogu, da neke stvari vratim, ne mogu. Meni je savest čista, nikome ništa loše nisam uradio, možda mi je krivo što mi se sve ovako izdešavalo u etapama i serijama, kada sam ostao bez najdražih ljudi. Cela familija, i s moje i s Marinine strane, gotovo da je nema, ne postoji niko. Nema tog osamljivanja, mora da se gura dalje jer život to zahteva od tebe. Sve je rešivo i sve se može, samo, eto, ne zna se, dokle.
Kaže da je Ceca bila tu od početka Marinine bolesti.
– Ceca je od početka Marinine bolesti bila prisutna, zajedno sa mnom i mlađim sinom, mi smo Marinu na Cecino insistiranje smestili na onkologiju, kad je došlo do toga da je to bio jedini pravi put. Jeste ona poklonila taj bolnički krevet koji je bio potreban, da ne bi stalno ležala u bolnici, Marina je više bila kod kuće nego u bolnici. Kad se sve to izdešavalo, taj bolnički krevet sam poklonio bolnici u kojoj je Marina preminula. Šta će Ceci bolnički krevet, pored svih kreveta, nedajbože da bolnički krevet treba njoj niti bilo kome u kući. Ovde je bio višak, pa smo ga izneli – ispričao je Radulović, a na pitanje da li je o ovoj temi razgovarao sa Bokijem 13, kaže:
– Zvao me je, u dobrim smo odnosima odavno. Maltene smo prešli preko toga, završili smo na nekim trećim, četvrtim temama. Znam, kad je Marina bila u bolnici, on je posebno dolazio zbog nje, dizao joj je raspoloženje. Lepo smo se družili kad god je dolazio. Zahvaljujem mu, on i kuma Marijana Petrović su dizali raspoloženje Marini, išli joj u posetu gotovo svakodnevno, kad je to bilo moguće, a ako ne, to je bilo kod kuće. Boki je u to vreme bio pritvoren zbog svojih problema. U odličnim smo odnosima, bio sam na svedočenju dole, umesto Marine. Kad god sam mogao da pomognem, bio sam tu, ali, eto, nije to ništa značilo specijalno. Pomoć prijatelja, ljudsko razumevanje.
Futa kaže da su oboje želeli da imaju više dece, ali se to nije desilo.
– Možda je greška što nismo imali više dece. To je bila obostrana želja, ali tako se namestilo da ih nismo imali više. Da smo ih imali više, sad ne bih bio sam. Od tog silnog posla u koji smo uleteli, turbo-rad, danonoćni, nikad nije moglo da se posveti više pažnje tome, i onda kada je došlo do neke granice, dok su ova naša deca porasla, mislili smo da je to završena priča i da ne treba da idemo dalje. Tako se namestilo, ne može sve da se isplanira – rekao je za Blic i dodao:
– Imali smo srećan život do nekog trenutka, dok nisu počele te neke stvari da se dešavaju, koje su se otrgle kontroli. Sećam se od bombardovanja Beograda, sve je počelo da ide naopako. Te 2008. preminuo je naš stariji sin. Ovaj 21. vek nije lepo počeo za celu ovu porodicu, vidite kako se završio za meni najdraže. Nastavljam dalje, pratim situaciju, ne pratim vesti, portale, samo pratim svoju viziju, intuiciju i misiju.
