Sredstva za čišćenje, kozmetika, termometri, boje i lakovi, razređivači, lepkovi, pa čak i proizvodi za održavanje automobila — sve to većina nas ima u kući. Kupujemo ih redovno, koristimo bez mnogo razmišljanja, ali retko ko stvarno zastane da pročita šta piše na deklaraciji. Još ređe razmišljamo šta se dešava sa svim tim ambalažama kada ih bacimo. Zato ne čudi podatak da čak 90 odsto ovakvog otpada završi u običnom kontejneru, kao da se radi o bezazlenom papiriću.
Problem nastaje onda kada shvatimo da taj otpad nimalo nije bezazlen. Reč je o materijama koje mogu biti zapaljive, korozivne, toksične ili dugoročno štetne po zdravlje. Primer je svima poznat: živini termometri i štedljive sijalice. Naizgled sitnica — ali ako se razbiju, oslobađa se živa koja može da ošteti nervni sistem, jetru ili bubrege. Drugim rečima, nešto što stoji u fioci kupatila može imati posledice koje niko ne bi želeo da iskusi.
Gde završava opasan kućni otpad? Uglavnom — na pogrešnom mestu
Iako je jasno da se ovakav otpad mora odlagati odvojeno, u Srbiji gotovo da ne postoje mesta predviđena za to. Zato ambalaža od deterdženata, kante sa ostacima boja, razređivača ili lakova najčešće završe u kontejnerima, odakle direktno idu na deponije. A tamo hemikalije polako cure u zemlju, vodu i vazduh. I ponovo dolaze — nama.
Šta država planira da uradi?
Prema Programu upravljanja otpadom 2022–2031, ideja je da svaka opština dobije svoj centar za prikupljanje opasnog kućnog otpada. To bi značilo da građani više ne moraju da nagađaju „gde sa ovim?“, već će postojati jasno mesto na koje mogu da odnesu stare hemikalije. Ali da bi se to ostvarilo, potrebno je izgraditi čitavu infrastrukturu i obučiti ljude koji će otpad pravilno preuzimati i skladištiti. Plan je da sistem u potpunosti proradi do 2029. godine.
Lista opasnih supstanci menja se svakih šest meseci
Još jedna važna stvar je lista supstanci koje izazivaju zabrinutost. Ona se zakonski ažurira dva puta godišnje. To znači da ono što danas ne spada u opasan otpad već sutra može biti visoko rizično. Zato kompanije koje proizvode ili uvoze robu sa ovim supstancama moraju jasno da obaveste sve u lancu snabdevanja — ali i potrošače.
Problem? Većina potrošača te informacije ni ne potraži.
Sve se vraća na nas same
Na kraju, zakoni, pravilnici i planovi mogu postojati, ali bez naše lične odgovornosti ništa se neće promeniti. Ako želimo zdraviju sredinu i manje hemikalija u vodi i zemlji, moramo da obratimo pažnju na ono što unosimo u svoj dom. Da čitamo deklaracije, da izbegavamo nepotrebne hemikalije i da ono što iskoristimo odložimo na pravo mesto — čim ga bude.
Jer opasan otpad nije nešto što se dešava „negde tamo“. On počinje u našoj kuhinji, kupatilu, garaži — a završava, najčešće, tamo gde mu nije mesto.
