Od mrtve srpske dece pravili kolo! Poklali 20 dečaka i devojčica i postavili ih gole u krug: Jedan od najužasnijih pokolja na Kordunu

Jula 1942. godine, u Mašvinskoj šumi, u okolini Slunja, desio se jedan od najužasnijih pokolja srpske dece na Kordunu, od strane vojske Nezavisne Države Hrvatske.

Na proplanku je bilo poređano 20 dečijih leševa. Bilo je deset devojčica i deset dečaka, raspoređenih u krug. Nijedno dete nije bilo starije od sedam godina.

Šta je mrtvo kolo

Deset golih, zaklanih devojčica leželo je raširenih nožica i ručica spajajući se tako u krug. A na njih su neljudi u crnim ustaškim uniformama cinično poređali deset golih dečaka – stomak na stomak. I tako su, u krugu mrtvih ležala ova mrtva srpska deca, izložena neopisivom iživljavanju i pre i posle svoje mučeničke smrti. Jedno na drugom, deset parova u krug.

Taj monstruozni zločin nazvan je “Dečje mrtvo kolo u Mašvini”.

U knjizi Miloša Gaćeše “Stroj zavičaja – treći deo – Kordun 1942” nalazimo svedočanstvo o ovom strašnom zločinu koje vam prenosimo u redovima koji slede:

21. jula 1942. naveče krenuo je komadant 4. bataljona Kordunaškog odreda Nikola Basara sa još 14 boraca da obiđe poprište borbe koja se odigrala 18.7.1942. u šumi Mašvina, pa u vezi toga kaže: “Kada se razdanilo 22.7.1942. sa te kose (šuma Mašvina) videla su se gotovo sva sela od Cazina do Rakovice. Kuće sve gorele.

Ostala je pustoš.

U voćnjacima je bilo poneko govedo a na voćkama kokoši. Ove životinje kad bi nas ugledale beže i dreče a goveda riču kao podivljala. Pored izgorelih kuća poneki ljudski leš žene, deteta ili nekog starijeg muškarca. Šuma Mašvina proteže se nekoliko kilometara kroz koju vodi put od Brezovca ka Kordunskom Ljeskovcu.

Kada smo ušli u šumu i krenuli putom naišli smo na strahovite prizore dužinom čitavog puta sa obe strane do 2 km razbacani leševi dece, žena i starijih osoba. Zatim poubijane sitne i krupne stoke. Obzirom da su letnji dani sa jakim suncem a leševi već četvrti dan u raspadajućem stanju isti je slučaj i sa životinjama. To sve zajedno smrdi do te mere da je nemoguće tu boraviti.

Pokušali smo brojiti leševe ali to nije bilo moguće. Zbog velikog smrada i rasutih leševa.

Postavlja se pitanje koliki je broj žrtava na ovoj dugačkoj i otvorenoj grobnici. Na prostoru je razbacana imovina koju su izbeglice sa sobom ponele. Isprevrtana kola, razbacani predmeti, ponjave, šarenice, pokrivači, jastuci, poljoprivredni alat i drugo. Sveukupna slika je više nego stravična. Posmatrajući ove silne leševe unakažene na sve moguće načine kao npr. Beba stara svega nekoliko meseci zaklana leži preko grudi svoje majke.

Trebalo je imati tvrdo srce a da se ne zaplače što se neće moći podneti u sledećem prizoru. Vraćali smo se kroz šumu u pravcu sela Brezovac i prešli na levu stranu puta u šumi idući u koloni po jedan.

Čelni drug koji je prvi naišao na jedan proplanak veličine 50×50 m zastao je i do njega sledeći pa redom do poslednjega praveći krug oko “mrtvog kola”. Teren na ovom proplanku pokriven je zelenom travom na kojoj je ležalo 20 dece. Od ovih 20 dece 10 je ženskih, a 10 muškaraca.

Na njima i oko njih nema nijednog komada njihove odeće ili pelena. Deca su poređana u kolo – nožice prema unutra a glave prema vani za razmernom rastojanju. Devojčice su na travu raširenih nožica i ručica a dečaci na devojčicama – trbuh na trbuhu. Svako dete je zaklano tj. prerezano nožem ispod vrata ali se ne vidi da su tu na licu mesta klana. Ne vide se ni tragovi krvi što znači da je taj čin učinjen negde na drugom mestu pa su ih ovde doneli i poređali u kolo. Kod ove dece usta su otvorena a rana klanja osušena tako da čitavi rojevi muva prave svoj let na usta i grlo. Mi smo nemo stajali oko ove dece čitavih 15 minuta dok se jedan od drugova prisvestio da pogleda u lice svakog deteta ne bi li prepoznao da neko dete nije njegovo.

Bio sam najmlađi bez porodice a svi ostali bili su ženjeni i neko od njih imao je tako malu decu. Sada više nisam mogao odoleti pa su mi suze nekontrolisano tekle niz obraz a brada počela da drhti.

To je moj prvi plač nakon jedne godine ratovanja i viđenja svakojakih tragedija. Nisam samo ja plakao već su svi plakali.

Napokon sam skupio snage i naredio da se krene sa ovog mesta. Krećući se pravcem kojim je narod bežao ispred ustaša naišli smo na nejaku decu u kolevkama bačenu u trnje koje su majke u panici bacile.

Jedno takvo dete našli smo još živo pa smo ga uzeli zajedno sa kolevkom, doneli u Močila i predali jednoj ženi koja ga je dojila tako da je ostalo u životu“.

Milan Čakširan u ovom času nije mogao odoleti da to ne izreče a ustaše su njegovih 8 članova porodice tih dana poklali, a među njima je zaklana Milanova kćerka Zora rođena 1941. godine.

Kurir/ Jadovno