Vladimir Savčić, široj javnosti poznatiji kao Čobi, rođen je 6. juna 1948. godine u Nišu, dok je životni put okončao 20. marta 2009. godine. Njegov otac, poreklom sa Sokoca, bio je vojno lice, što je značajno oblikovalo detinjstvo i odrastanje mladog Vladimira. Kao i mnoge porodice vojnih službenika, Savčići su često menjali mesta stanovanja, živeći u raznim gradovima bivše Jugoslavije. Na kraju su se nastanili u Sarajevu, u nekadašnjem kolonističkom naselju Lazarevo, gde je Čobi započeo svoju bogatu muzičku karijeru.
Već od malih nogu, Vladimir je pokazivao interesovanje za muziku. Iako je prve note izvodio na violini i trombonu, njegov pravi muzički poziv postalo je bubnjarsko zanimanje, koje ga je kasnije odvelo u profesionalne vode.
BRENA I BOBA SPREČILI KEMALA MONTENA DA URADI OVO! Istina se saznala nakon njegove smrti!
Karijera Vladimira Savčića Čobija započela je sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Godine 1967. osnovao je sarajevsku grupu “Vokins”, a ubrzo zatim i “Čobi i njegove senke”, kada dobija i svoj nadimak “Čobi”, inspirisan tada popularnim svetskim umetnikom Čabijem Čekerom.
Već godinu dana kasnije, Čobi postaje član grupe Pro Arte, sa kojom ostaje više od dve decenije i učvršćuje status jednog od najomiljenijih pevača bivše Jugoslavije. Sa Pro Arte osvojio je brojne festivalske nagrade i priznanja. Neke od najpoznatijih pesama iz tog perioda su “Nemoj draga plakati”, “Lola” i “Pračem”.
Nakon završetka rada sa grupom Pro Arte, Čobi nastavlja samostalnu karijeru, sarađujući sa najpoznatijim autorima bivše Jugoslavije, među kojima su Đorđe Novković, Arsen Dedić, Kemal Monteno i mnogi drugi, čime je dodatno učvrstio svoj status jednog od vodećih muzičara regiona.
Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, Čobijeva karijera dobija međunarodnu dimenziju. Gostovao je u brojnim gradovima u Americi i Australiji, šireći popularnost jugoslovenske muzike među dijasporom.
Zbog nemira izazvanih raspadom Jugoslavije, 1992. godine Čobi napušta Sarajevo i preseljava se u Beograd, gde nastavlja umetnički angažman, ali sada i u oblasti glume. Godine 1995. pojavljuje se u humorističkoj seriji “Složna braća”, gde tumači lik Fikreta Halimića-Fike, što mu donosi zapaženu popularnost i među mlađom publikom.
Tokom svoje bogate karijere, Čobi je sa grupom Pro Arte i samostalno prodao oko osam miliona ploča, čime se svrstao među najpopularnije izvođače svih vremena na prostorima bivše Jugoslavije. Pored muzičkog angažmana, Čobi je bio poznat i po humanitarnom radu. Organizovao je brojne koncerte za decu, invalide i bolesne, a bio je dobitnik Estradne nagrade Srbije i Estradne nagrade Jugoslavije. Dugogodišnji je član Udruženja muzičara džez, zabavne i rok muzike Srbije.
Porodični život Čobija bio je jednako važan kao i muzički. Svoju buduću suprugu Mirjanu upoznao je još u školskim danima, dok su zajedno pohađali gimnaziju u Sarajevu. Mirjana je bila njegova jedina i najveća ljubav. Čobi je često isticao da mu je život sa njom donosio i najveće sreće, ali i najteže trenutke. Njihova ljubavna priča imala je nesvakidašnji početak.
– Ja sam u stvari išao kod moje buduće supruge da joj ugovorim sastanak sa mojim kumom. Ali nisam ugovorio njemu, nego sebi – pričao je Čobi.
– Moja supruga mi se dopadala od ranije, ali nisam imao šanse. Bio sam joj dosadan, ali iskoristio sam priliku i sebi ugovorio sastanak. Godinu dana sam se trudio da pridobijem Mirjanu. Kada sam je konačno osvojio, rekla je: “Bio si uporan kao mazga”. Ali, kada vam je do nekog stalo, ne treba se predati. Ni za ljubav, ni za posao. Treba biti uporan za sve.
Čobi i Mirjana imali su dve ćerke, a pevač je otvoreno govorio o svojim prvim reakcijama kada je postao otac.
– Kada je supruga prvi put ostala trudna, bio sam uveren da će biti sin. Kada se rodila ćerka, toliko sam se razočarao da nisam hteo da slavimo. Sam sam se napio i slomio ruku. Na kraju sam rekao: “Bog me zbog ovoga kaznio”.
Ipak, uprkos početnom razočaranju, Čobi je kasnije isticao da su mu ćerke bile najveće životno bogatstvo, a porodica temelj svega što je radio. Tokom braka, Čobi nije uvek bio veran.
– Bilo je tu i nekih mojih švrljanja. Ipak, nije bilo strašno jer sam uvek pazio da porodica ostane na okupu. Mirjana mi je uvek praštala… Govorila je: “Ja znam šta radiš, ali moje oči ne vide i uši ne čuju.” Taj naš pevački poziv je takav. Ne pravdam se, ali ja idem u kafanu, ne idem u crkvu – priznao je jednom prilikom.
Njegova iskrenost pokazuje koliko je ljubav prema porodici bila centralna vrednost u njegovom životu, uprkos slabostima i iskušenjima koja život estradnog umetnika nosi. Najteži period u životu Čobija nastao je gubitkom supruge Mirjane.
HALID SE PRIDRUŽIO NEBESKOJ KAFANI! Bešlić rame uz rame sa legendama peva čuvenim boemima!
– Pre tri godine moja supruga Mirjana je preminula, to je bio najteži trenutak u mom životu. Bolovala je od tumora na mozgu i, nažalost, nije bilo spasa. Uz decu sam uspeo da prebrodim dubok bol, sa kojim ću živeti do kraja života. Bilo je teško… – priznao je pevač.
Gubitak voljene žene duboko je pogodio Čobija, ali mu je podrška ćerki i najbližih omogućila da nastavi dalje, iako sa tugom koja ga je pratila svakog dana. Pored gubitka supruge, Čobi je vodio i ličnu borbu sa zdravljem. Tokom 2002. godine saznao je da boluje od raka debelog creva.
– Nedavno sam imao ozbiljnijih zdravstvenih problema. Zbog toga me neko vreme nije bilo. Uz pomoć mojih najbližih, koji su uvek bili uz mene u teškim momentima, naoružan dobrom voljom i pozitivnom energijom, uspeo sam da pobedim bolest – ispričao je pevač.
Nažalost, bolest se ispostavila upornom i nakon sedam godina borbe, Vladimir Savčić Čobi preminuo je u ranim jutarnjim satima u Kliničko-bolničkom centru u Beogradu. Sahranjen je 23. marta 2009. godine u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, a njegov život i karijera ostaju trajni trag u muzici i kulturi bivše Jugoslavije.
Sećanja kolega, a posebno Kemala Montena, govore o uticaju Čobijeve ličnosti:
– Sećam se Čobijeve sahrane. Rođen je u Nišu, od 1992. živeo u Beogradu, ali je najveći deo života proveo u Sarajevu. Došla je cela raja: Brega, Gane, Raka Marić, ja, Boris Novković, Čolin brat… A od 30.000 beogradskih pevača, jedini je bio veliki gospodin Đorđe Marjanović – i to jedva, jer je bio slomljen. E to vam govori sve.
