PRVIH godina rata kralj Petar II Karađorđević je pokušavao od Engleza i Amerikanaca da obezbedi pomoć za generala Mihailovića i njegov pokret otpora.
Foto: Iz fonda Muzeja Nikole Tesle
Kralj je 1942. godine posetio Vašington kako bi se sreo sa predsednikom Ruzveltom, koji mu je obećao da će poslati avione monarhističkom pokretu čim se završe operacije na Bliskom istoku. Iz Vašingtona je otišao u Njujork gde mu je najpre u klubu Koloni priređen svečani prijem. I Tesla je bio pozvan na prijem ali je bio isuviše slab da bi se odazvao pozivu.
Do susreta monarha i Tesle ipak je došlo. Kralj Petar II je odlučio da velikog naučnika i najslavnijeg živog Srbina poseti u hotelu „Njujorker” u kome je Tesla tada živeo. Njihov susret je bio jako srdačan i emotivan. Na kraju su obojica zaplakali, o čemu je svedočanstvo ostavio kralj Petar u svom Dnevniku koji je objavljen nakon rata pod naslovom „Kraljevsko nasleđe”, gde je za 8. jul 1942. zapisao: „Posetio sam dr Nikolu Teslu, slavnog jugoslovensko-američkog naučnika u njegovom apartmanu u hotelu Njujorker. Kada sam ga pozdravio, stari mi je naučnik rekao: Izuzetno sam počašćen. Drago mi je što ste tako mladi i što ćete jednog dana postati veliki vladar. Verujem da ću poživeti do vašeg povratka u oslobođenu Jugoslaviju. Nasledili ste očeve poslednje reči: Čuvajte mi Jugoslaviju. Ponosan sam što sam Srbin i što sam Jugosloven.”
Ovde treba reći da je Teslino jugoslovenstvo neodvojivo od dinastije Karađorđević, i kralja ujedinitelja. Da je doživeo kraj rata i saznao punu istinu o NDH, o stradanju Smiljančana i svojih sunarodnika širom te monstruozne tvorevine, veliko je pitanje šta bi ostalo od njegovog jugoslovenstva.
Kosanović je ukazom kralja Petra zbog svog delovanja bio otpušten iz diplomatske misije. I pre toga on se posebno trudio da srpske predstavnike, naročito Konstantina Fotića, bliskog Teslinog prijatelja, drži što dalje od Tesle plašeći se da do Tesle ne dođe puna istina o stradanju Srba. I to mu je polazilo za rukom. Kosanović je nakon rata postao ministar informisanja, a zatim 1946. ambasador u Vašingtonu. Do smrti je ostao potpuno lojalan komunistima i njihovom vođi, koji su zabranili povratak u zemlju kralju Petru II Karađorđeviću i, na montiranom procesu, na smrt osudili vođu monarhističkog pokreta otpora generala Dragoljuba Dražu Mihailovića, a na dugogodišnju robiju ambasadora Konstantina Fotića.
Foto: Iz fonda Muzeja Nikole Tesle
POČETKOM naredne godine, iako bolestan i slab, 4. januara 1943. otišao je do svoje kancelarije kako bi izveo jedan eksperiment, ali tokom rada osetio je jak bol u grudima, sve je napustio i vratio se u svoju sobu. Narednog dana na vrata je postavio natpis ne uznemiravaj. Sledeća dva dana niko nije posećivao njegov apartman.
Njegovo upokojeno telo pronašla je čistačica Alis Monahan koja nije obratila pažnju na natpis na vratima. Tesla je delovao ispijeno i spokojno. Lekar Vembli, koji je izvršio uviđaj kao vreme smrti upisao je 22.30, 7. januar 1943. godine.
Nikola Tesla usnuo je u Gospodu na Božić, u osamdeset šestoj godini života. Poslednje trenutke proveo je u samoći koju je voleo ponajviše. Jedino društvo bili su mu srpski junaci iz davnih vremena. Na prsima su mu pronašli raširenu knjigu srpskih epskih pesama. Poslednje što je čitao bila je pesma „Smrt majke Jugovića”.
O Teslinoj smrti prvi je bio obavešten Kenet Svizi, koji je zatim obavestio Paju Radosavljevića. Profesor je obavestio jugoslovensko kraljevsko predstavništvo na Petoj aveniji. Ubrzo zatim je i Sava Kosanović bio obavešten o ujakovoj smrti. On je tada bio na funkciji predsednika Centralnoevropskog planskog komitetata za Balkan. Na licu mesta bili su i agenti FBI.
STALNA BRIGA O GOLUBOVIMA
KRAJEM jeseni 1942, Teslino zdravlje se osipalo, kao lišće sa grana. Strah od bakterija je dostigao vrhunac, nije dozvoljavao nikome da mu se približi. Imao je česte nesvestice, a počele su da se javljaju i srčane tegobe. Uprkos tome nastavio je da vodi brigu o golubovima. Umesto njega u određeno vreme do Gradske biblioteke išao je Čarls Hausler, uzgajivač golubova i najdraži sagovornik na tu temu. On je i ranije donosio Tesli povređene ptice kako bi ih lečio i oporavljene vraćao na slobodu.
Nakon uviđaja telo je otpremljeno u pogrebnu firmu na Medison aveniji gde je bilo izloženo u kapeli firme Kembel. Hugo Grensbak je angažovao vajara da uradi Teslinu posmrtnu masku.
Sahranu je organizovao Jugoslovenski informativni centar. Opelo je zakazano za 12. januar, u crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Rivers Drajvu, gde je opojano i telo Mihaila Pupina. Tesline posmrtne ostatke do hrama dovezao je auto pored koga je koračalo trideset momaka odevenih u sokolsku uniformu. Tokom ceremonije pogreba Teslin prijatelj violinista Zlatko Baloković, po Teslinoj želji, odsvirao je omiljenu melodiju srpskih ratnika sa Solunskog fronta „Tamo daleko”.
Teslin odar i unutrašnjost hrama obasjavali su plamenovi sveća koji su se nalazili oko kovčega. Titraji njihove svetlosti treperili su na pozlaćenim svešteničkim odeždama. Kada se Tesla u davnoj ličkoj noći, oko ponoći, projavio na ovome svetu, njegov dolazak su obasjavale petrolejke i sveće. Gotovo istovetna svetlost ispratila ga je sa ovoga sveta. Sa ikone koja je bila nedaleko od odra ceremoniju je posmatrao i blagosiljao Iskupitelj sveta.
Među vencima i cvećem koji su bili smešteni oko odra, lepotom i veličinom izdvajao se venac kralja Petra II Karađorđevića, maloga orlića iz gnezda velikoga orla. Tokom obreda miris cveća i tamjana širio se hramom.
Sahrani je prisustvovalo više od 2.000 ljudi. Napetost između prisutnih Srba i Hrvata bila je tolika da su bili smešteni na dve različite strane hrama. I od jednih i od drugih traženo je od strane biskupa Vilijama Maninga da se uzdrže od političkih govora. Bile su prisutne mnoge značajne ličnosti Njujorka. Među onima koji su putem telegrama izjavili saučešće bila su tri nobelovca i predsednički par Ruzvelt. Potpredsednik Vols povodom Tesline smrti izjavio je da: „Teslinom smrću običan čovek gubi jednog od svojih najboljih prijatelja”.
Prisutni su bili jugoslovenski ambasador Konstantin Fotić, Kenet Svizi i Sava Kosanović. Primetno je bilo odsustvo profesora Paje Radosavljevića i Teslinog nećaka Nikole Trbojevića, koji su zbog bolesti bili sprečeni da dođu. Pored svečane tišine hram je odisao divljenjem i poštovanjem prema pokojniku. Među prisutnima je bila njegova sekretarica Mjuriel Arbus koja je kasnije, sećajući se Teslinog lika na dan sahrane zapisala: „Lice je izgledalo kao da postepeno gubi zemaljski izgled, i svakim danom bivalo je sve prozračnije. Na dan pogreba bilo je najsvetlije.”
Opelo je počelo u 16 časova. Obred su služili sveštenici Dušan Škuletović i Milan Mrvičin. Zapis o Teslinoj sahrani ostavio je protoprezviter Škuletović: „Drugi dan Božića, na Božiji dan, kako Srbi zovu drugi dan Božića, 1943. godine, pozvao me je telefonom Sava Kosanović, član tadašnje jugoslovenske vlade, koji je tada živeo u Njujorku, i saopštio mi je da je umro N. Tesla. S. Kosanović je Teslin nećak, i izrazio je želju da ja izvršim opelo. Mi, Srbi u Njujorku, nedavno smo kupili katedralu Svetog Save od Episkopalne crkve, ali još nije bila uređena za pravoslavna bogosluženja. Ja sam zamolio episkopa Maninga za dozvolu da se opelo održi u Katedrali St. John the Divine gde je obavljeno opelo profesora M. Pupina pre osam godina.
Iako je to bilo doba kada je Episkopalna crkva slavila Ephifani Period kada su centralna vrata zaključana i crkva iznutra sva okićena božićnim cvećem, pokojni Maning je dozvolio da se centralna vrata otvore i Teslino telo unese. Tadašnji episkop Dionisije, pošto je obavešten o smrti Teslinoj, naredio je starom svešteniku proti Milanu Mrvičinu da dođe u Njujork i da zajedno sa mnom učestvuje u sahrani. Prota Mrvičin bio je sveštenik u Lebanonu u Pensilvaniji. Posle opela telo Teslino je odneseno na groblje oko 35 kilometara severno od Njujorka.
SUTRA: UMRO JE SA MIŠLjU KAKO DA ZAUSTAVI SVETSKI RAT
