RAT na Bliskom istoku ušao je u fazu u kojoj se više ne govori samo o raketama, dronovima, vazdušnim udarima i pomorskim blokadama.
Foto: Depositphotos
Sve češće se, makar još uvek poluglasno, postavlja mnogo opasnije pitanje: da li je verovatnoća da Izrael, a u krajnjem scenariju i SAD, posegnu za nuklearnim oružjem danas veća nego pre nekoliko meseci?
To pitanje više nije plod mašte, niti puko preterivanje ljudi koji prate ratnu retoriku. Dovoljno je pogledati ton izjava, širinu ratnih ciljeva, odsustvo stvarne diplomatske kočnice i rast ekonomskog pritiska koji se preliva na čitav svet. Kada sukob dođe do tačke u kojoj nijedna strana ne pokazuje volju da se zaustavi, a svaka sledeća runda udara mora biti jača od prethodne da bi se sačuvala slika odlučnosti, tada se menja i sama logika rata. U takvoj atmosferi nuklearna opcija ne postaje automatski verovatna, ali prestaje da bude nezamisliva.
Upravo u tome je suština ove analize. Ne radi se o tvrdnji da je nuklearni udar neposredno pred vratima, već o proceni da je psihološki, politički i strateški prag spušten niže nego ranije. A kada se takav prag jednom spusti, sama činjenica da oružje postoji postaje mnogo opasnija nego u periodima stabilnog odvraćanja.
RAT NE IZGLEDA KAO SUKOB SA OGRANIČENIM CILjEVIMA
Najvažniji signal da je situacija ozbiljnija nego ranije ne leži samo u broju udara, već u prirodi političkih ciljeva koji se javno iznose. Kada se o protivniku više ne govori kao o akteru koji treba da bude obuzdan, već kao o sili koju treba slomiti, kazniti, uniziti ili naterati na potpunu kapitulaciju, tada rat izlazi iz okvira ograničenog obračuna.
To je posebno opasno na Bliskom istoku, gde nijedan veliki akter ne može sebi lako da priušti sliku poraza. Izrael ne može da prihvati sliku strateške nemoći, jer mu je čitava bezbednosna doktrina zasnovana na demonstraciji nadmoći i odvraćanja. SAD ne mogu lako da podnesu situaciju u kojoj bi njihov saveznik delovao ranjivo, a njihov uticaj u regionu bio doveden u pitanje. Iran, sa druge strane, ne može sebi dopustiti da izgleda kao država koja je pretrpela udar i zatim pristala na povlačenje bez odgovora.
Zato svaka nova etapa sukoba gura sve strane ka sve tvrđim porukama. Problem je u tome što takva dinamika ne vodi prirodno ka pregovorima, već ka spirali u kojoj svaki novi potez mora biti snažniji od prethodnog. U tom ritmu dolazi trenutak kada konvencionalna sredstva više ne deluju dovoljna za politički efekat koji se želi postići. Tu počinje prava opasnost.
Foto Printskrin
ZAŠTO JE RETORIKA VAŽNA VIŠE NEGO ŠTO IZGLEDA
Mnogi vole da kažu da je ratna retorika jedno, a stvarne odluke drugo. To jeste delimično tačno, ali samo u mirnijim okolnostima. U fazama duboke krize retorika nije samo propaganda za publiku, već i mehanizam kojim politička rukovodstva pripremaju sopstvene sisteme za sledeći korak.
Kada lideri, ministri, vojni portparoli i medijski aparat počnu da koriste jezik totalne konfrontacije, tada se postepeno sužava prostor za kompromis. U jednom trenutku povlačenje više ne izgleda kao pragmatična odluka, već kao poniženje. A države, naročito u ratnom stanju, često prave najopasnije poteze upravo onda kada pokušavaju da izbegnu utisak poniženja.
U slučaju sadašnjeg sukoba problem je još veći jer se tvrda retorika širi na svim stranama. Sa jedne strane čuju se tonovi koji podrazumevaju da Iran mora biti slomljen kao pretnja. Sa druge strane dolaze poruke da rat neće stati dok neprijatelj ne bude nateran da plati visoku cenu. Kada oba tabora počnu da govore jezikom konačnog obračuna, tada se prostor za kontrolisanu deeskalaciju opasno smanjuje.
Zbog toga teza da stvari deluju kao da su izmakle kontroli nije nimalo bez osnova. U ovakvim krizama haos ne mora da znači odsustvo odluka, naprotiv. On često znači da se odluke donose pod pritiskom, pod besom, pod strahom i pod potrebom da se pokaže odlučnost. To je mnogo opasniji ambijent nego hladna strateška kalkulacija.
NUKLEARNI RIZIK NE RASTE ZATO ŠTO NEKO ŽELI APOKALIPSU, VEĆ ZATO ŠTO RASTE OSEĆAJ DA VREMENA NEMA
Najveća greška u javnim raspravama jeste predstava da se nuklearni udar događa samo ako neka vlast poželi totalno uništenje sveta. U stvarnosti je mnogo opasniji scenario onaj u kojem politički i vojni vrh zaključe da im se prozor za delovanje zatvara.
To može izgledati ovako: protivnik ne odustaje uprkos snažnim udarima, sistem odbrane počinje da puca, javnost gubi strpljenje, tržišta reaguju panično, energetski šok se širi, a saveznici napadača traže brz rezultat. U takvoj situaciji raste iskušenje da se posegne za sredstvom koje će protivniku naneti takav udar da više ne može da nastavi po istom obrascu.
Upravo zato verovatnoća nuklearne upotrebe nikada ne raste linearno. Ona raste u skokovima kada se kod jedne strane pojavi osećaj da konvencionalni instrumenti više ne garantuju politički cilj. Nije nužno da taj osećaj bude tačan. Dovoljno je da bude snažan.
Kod Izraela je taj faktor posebno važan zbog geografske i demografske ranjivosti. Reč je o državi male teritorije, velike koncentracije stanovništva i infrastrukture, gde ozbiljan proboj odbrane ne ostaje samo vojni problem, već postaje politička trauma. Kod SAD je računica drugačija, jer nisu egzistencijalno ugrožene na sopstvenoj teritoriji, ali tu postoji drugi impuls: očuvanje globalnog prestiža, kredibiliteta sile i uloge zaštitnika najbližeg saveznika.
Iran, sa druge strane, igra na dugotrajnost, iscrpljivanje i podizanje cene rata. To automatski znači da što sukob duže traje, to raste rizik da neka od suprotnih strana zaključi da više ne sme da čeka.
EKONOMSKI UDAR JE JAČI OKIDAČ OD SAME IDEOLOGIJE
Jedan od najpotcenjenijih elemenata cele krize jeste ekonomski faktor. Rat na Bliskom istoku nikada nije samo lokalni rat. On gotovo trenutno pogađa energetiku, pomorski saobraćaj, osiguranje, transport, cene goriva, industrijsku proizvodnju i inflaciju.
Ako se kriza produži i ako globalno tržište proceni da su nafta i gas ozbiljno ugroženi, posledice se neće zadržati na naslovnim stranama, već će ući u novčanike običnih ljudi. Zapadne javnosti možda mogu da trpe rat kao daleku sliku na televiziji, ali mnogo teže podnose rat kada on poskupi gorivo, hranu, logistiku, kredite i svakodnevni život.
Tu dolazimo do veoma nezgodne političke tačke. Vlasti koje osećaju da se sprema novi talas rasta troškova često imaju dve opcije. Prva je deeskalacija. Druga je pokušaj da se kriza reši brzo, brutalno i demonstrativno, pre nego što ekonomski udar ozbiljno razori unutrašnju političku stabilnost. Problem je u tome što upravo taj poriv ka brzom i brutalnom rešavanju krize može gurnuti stvari u još opasniji smer.
Drugim rečima, finansijska panika ne mora da bude faktor smirivanja. Ponekad je upravo suprotno. Ona može biti okidač za još tvrđe odluke, jer političko rukovodstvo procenjuje da je cena dugog rata veća od cene nagle i ekstremne eskalacije.
Foto IAF/IDF
IZRAEL NEMA MNOGO POLITIČKIH KOČNICA
Jedna od ključnih stvari koju ne treba zamagljivati jeste činjenica da Izrael u ratnim okolnostima pokazuje veoma visok prag spremnosti za upotrebu sile. To nije stvar dnevne propagande, već deo dugoročnog obrasca. Kada izraelsko rukovodstvo proceni da je narušen kredibilitet odvraćanja, ono nastoji da odgovori silom koja treba da vrati strah protivniku i poverenje domaćoj javnosti.
Zato pitanje nuklearne opasnosti nije samo pitanje tehničkog arsenala, već političke psihologije. Ako vrh države zaključi da konvencionalni udari više ne postižu efekat koji je potreban za obnovu odvraćanja, tada raste rizik da razmatra i scenarije koji su ranije delovali krajnje.
Naravno, to ne znači da će Izrael lako preći nuklearni prag. Takav potez bi imao istorijske posledice i izazvao bi globalni potres. Ali ozbiljna analiza ne sme da polazi od naivne pretpostavke da će se akteri uvek zaustaviti samo zato što bi posledice bile strašne. Istorija je prepuna trenutaka u kojima su države činile upravo ono što je spolja izgledalo kao političko samoubistvo, jer su u datom trenutku procenile da je alternativa još gora.
AMERIKA IMA ISTORIJU I SVI JE ZNAMO
U svakoj raspravi o mogućoj nuklearnoj upotrebi postoji jedna istorijska činjenica koju nije moguće zaobići. Sjedinjene Države su jedina država koja je u istoriji čovečanstva već upotrebila atomsko oružje u ratu.
Neko će reći da je to bilo drugo vreme, druga tehnologija, drugi poredak i druga strateška situacija. Sve je to tačno. Ali ostaje jednako tačno i to da je politička barijera već jednom bila pređena. Zbog toga tvrdnja da je nuklearna upotreba apsolutno nezamisliva naprosto nije ozbiljna, SAD nikada nisu bile ni na sekundu egzistencijalno ugrožene, pa opet bombe su bačene.
Danas je prag svakako viši nego 1945. godine, pre svega zbog nuklearnog tabua, globalnih posledica i multipolarnog okruženja u kojem bi svaka nova upotreba promenila računice i drugih sila. Ipak, ta zabrana nije prirodni zakon. Ona postoji dok politička rukovodstva procenjuju da im je korisnije da je poštuju nego da je sruše.
Upravo zato ozbiljna analiza mora da uzme u obzir i američki faktor. Ne zato što je nuklearni udar SAD sutra verovatan, već zato što ga nije pošteno unapred isključiti iz razmatranja.
IRAN NE ŠALjE SIGNAL DA ŽELI BRZ ZAVRŠETAK RATA
Za realnu procenu opasnosti potrebno je priznati i drugu stranu jednačine. Nije samo američka ili izraelska retorika ta koja povećava rizik. I Iran pokazuje da ne želi da rat završi po uslovima protivnika, niti da deluje kao strana koja je spremna na brzo smirivanje po cenu strateškog poniženja.
To je važan element, jer produžavanje rata u uslovima visokog intenziteta gotovo automatski podiže rizik od pogrešne procene. Što sukob duže traje, to je veća šansa da se jedna strana prepadne mogućeg gubitka kontrole, a druga pogrešno protumači njene signale.
Iran očigledno računa da vreme radi protiv protivnika, posebno kroz ekonomsku cenu rata i rast političkog pritiska unutar zapadnih država. Ali upravo ta logika može proizvesti kontraefekat. Ako Vašington ili Tel Aviv zaključe da vreme više radi protiv njih, mogu doći do zaključka da moraju da preseku sukob mnogo agresivnije nego ranije.
NAJOPASNIJI SCENARIO JE LANAC POGREŠNIH PROCENA
Kada ljudi zamišljaju nuklearni rat, obično misle na unapred smišljenu odluku iz jednog centra moći. U stvarnosti je verovatniji mnogo haotičniji put. Niz udara, pogrešnih procena, loših obaveštajnih tumačenja, političke panike, unutrašnjih pritisaka i potrebe da se pokaže odlučnost može dovesti do toga da ono što je juče bilo nezamislivo sutra postane opcija na stolu.
Foto: Printskrin/Jutjub/ Daily Aviation
Na Bliskom istoku postoji više mogućih okidača za takav proces. To mogu biti teški udari po kritičnoj infrastrukturi, proboj odbrane sa velikim simboličkim efektom, procena da Iran ubrzano ulazi u završnu fazu nuklearne sposobnosti, ili ozbiljan unutrašnji potres u nekoj od država učesnica. Nije potrebno da svi ti elementi budu prisutni istovremeno. Dovoljno je da se nekoliko njih spoji u kratkom vremenu.
Upravo u tome je prava opasnost sadašnje faze rata. Ne u tome što neko otvoreno najavljuje nuklearni udar, već u tome što se sistemski gomilaju uslovi u kojima takva odluka može početi da izgleda racionalnije nego ranije.
OPASNOST TEK DOLAZI AKO RAT NASTAVI DA SE ŠIRI
Ako ovu krizu gledamo hladno, bez medijske histerije i bez samoutešnih fraza da se to nikada neće desiti, onda je zaključak prilično jasan. Verovatnoća da Izrael, a u eskalaciji događaja i SAD, posegnu za nuklearnim oružjem danas jeste viša nego ranije.
To i dalje ne znači da je nuklearni udar najverovatniji sledeći korak. Konvencionalna eskalacija još ima mnogo prostora. Ali politički, psihološki i strateški prag više nije tamo gde je bio pre ove faze rata. Retorika je tvrđa, ciljevi su širi, ekonomski pritisak raste, a spremnost svih strana da odustanu deluje veoma nisko.
Najveći rizik leži u tome što se rat sve manje vodi logikom ograničenja, a sve više logikom prestiža, kazne i odbijanja da se prizna granica sopstvene moći. Kada se države nađu u takvom mentalnom stanju, najopasnije odluke više ne izgledaju kao ludilo, već kao nužnost.
I upravo zato o nuklearnoj opasnosti više ne treba govoriti kao o apstraktnoj temi za stručne forume. Ona je postala realan deo strateške jednačine Bliskog istoka.
oruzjeonline.com
BONUS VIDEO – PATROLA SA PUTNICIMA, NA BRZOJ PRUZI, OD BEOGRADA DO SUBOTICE: “Vožnja deluje gotovo neprimetno”
