(FOTO, VIDEO) BRENDIRANE STVARI ZA SMEŠNE PARE, CENKANJE KAO U TURSKOJ! I Beograđani hrle na subotički buvljak, ovde se vodi borba za svaki dinar: “Ako tražiš 200 dinara, on bi za 50!”

Subotički buvljak u naselju Mali Bajmok decenijama je kultna destinacija, ali poslednjih godina proživljava neverovatnu transformaciju. Dok se vikendom stvaraju velike gužve, a parking postaje nemoguća misija, novi talas posetilaca stiže brzim vozom „Soko“. Ipak, dok većina Beograđana i Novosađana hrli ka modernim halama po mađarski sir i brendiranu garderobu, pravi život se odvija na otvorenom prostoru koji meštani od milja zovu “starež”.

Riznica uspomena na vrelom asfaltu

Na ovom delu pijace, koji poznavaoci nazivaju riznicom antikviteta, vreme kao da je stalo. Na ceradama i običnim prostirkama, direktno pod vedrim nebom, nudi se apsolutno sve: od polovnih cipela, igračaka, knjiga i alata do predmeta koji su nekada bili simbol prestiža, poput starih gramofona.

Kolekcionari ovde strpljivo prebiraju po kovanicama i poštanskim markama, nadajući se da će pronaći neki zaboravljeni dragulj sa nečijeg tavana.

Iako prodavci tvrde da više ništa nije kao pre, subotički “starež” ostaje autentični simbol grada, prostor gde se spajaju teške sudbine i strastvena potraga za uspomenama. Za mnoge je i zakup hladnog betona umesto tezge skup, međutim magija pronalaženja nečeg starog, a vrednog, i dalje privlači ljude koji veruju da se u gomili polovnih stvari krije bar malo sreće.

Borba za svaki dinar

Jedan od veterana ovog mesta je Ratko, čovek koji na ovom mestu radi već najmanje dve decenije. Njegova priča je slika i prilika surove realnosti mnogih starijih građana koji su, uprkos decenijama radnog staža, primorani da stoje na betonu kako bi preživeli.

Ratko nam je otvorio dušu i ispričao svoju sudbinu u celosti. Kaže da prodaje na buvljaku oko 20 godina.

– Prodajem polovne stvari, kupujem i prodajem, razumete, od toga živim. Mala je penzija. Kupci najviše kupuju garderobu, ali to je sve iz kontejnera roba. Idu, kupe robu i snalaze se tako u životu. Trenutno prodajem bicikle, inače se bavim dečjim igračkama. Kupim od drugih, pa preprodajem. Verujte, ovo je sad samo mučenje! Eto tek da zaradim dodatno na penziju. Ako par stotina dinara zaradim u toku dana, moram platiti mesto. Ovo mesto je, recimo, 300 dinara, a ja 300 dinara treba da zaradim. Cenkanja ima kao u Turskoj, ali ona bolja vremena se više ne vraćaju – priča nam Ratko.

Nostalgija za Rusima i stalni “minus”

Samo par metara dalje, sreli smo sedamdesetšestogodišnjeg Mehu. Njegova penzija od 30.000 dinara nije dovoljna ni za osnovne potrebe, pa je svaki radni dan od ranog jutra za njega nova borba.

Meho nam je iskreno opisao svoju tešku situaciju. Kaže da kupci dolaze na buvljak iz Mađarske, odnedavno ima i Beograđana i Novosađana u većem broju, ali ih malo navrati na “starež”, već većina ide u hale gde se prodaje nova roba i namirnice.

– Navrate i do nas, ali ne ide. Nemaju ljudi izgleda para. Ja sam dobio od ovih žena što su radile sa mnom ženske stvari, kažu “Meho nosi, nama ne treba”. Pa onda hajde, 50 -100 dinara. Ako tražiš 200 dinara, on bi za 50. Evo, danas nisam prodao ništa! Niti me je pitao niko ništa. I onda šta sad? Ali ja moram da budem tu, penzija mi je mala, šta da radim. Sve se plaća, inače si većinom u minusu nego u plusu – kaže Meho.

Brendirane stvari za smešan novac

Iako ovaj sektor prati specifična reputacija, upućeni kupci znaju da se upravo ovde kriju najbolji “ulovi” odeće i obuće koja stiže direktno iz inostranstva. Ana Francer, koja na buvljaku radi preko 20 godina, ali ne prodaje polovne, već nove stvari, potvrđuje da se u ovom delu mogu naći rariteti kakvih nema u prodavnicama.

Ana nam je otkrila zašto i sama redovno obilazi ove tezge. Prema njenim rečima, “starež” mnogi zovu “buđavi deo”, ali tamo se mogu naći fantastične stvari, poput lepih patika i odeće iz Austrije i drugih zemalja. I sama često prošeta da vidi ponudu.

– Nađem tu neke dobre stvari lično za sebe. Donesu iz Austrije, Nemačke, ima lepih patika, ima dosta dobrih stvari. Ranije je bilo bolje, ali se ni sada ne može previše požaliti, jer ima i dobrih i loših dana. Beograđani uglavnom samo prošetaju kroz starež na putu ka halama, ali uz obavezno cenkanje, ovde se može proći izuzetno povoljno – zaključuje Ana.