U vremenu kada stari zanati polako odlaze u zaborav, Nenad Begović (32) iz sela Venčane kod Aranđelovca nastavlja porodičnu tradiciju bunardžijskog zanata, staru više decenija. Kao jedan od najmlađih bunardžija u Srbiji, ovaj otac troje dece svakodnevno silazi u dubine zemlje kako bi srpskim domaćinstvima obezbedio ono najvažnije, izvor života – vodu!
Priča porodice Begović počinje još s dedom Rajom, koji je do poslednjeg dana života davne 1996. godine neumorno kopao i čistio bunare, neretko i dublje od 50 metara. Njegov zanat preuzeo je Nenadov otac, poznat kao Prle, koji je narednih godina održavao porodičnu tradiciju, sve dok njegov sin nije dovoljno odrastao da mu se pridruži.
– U početku sam samo mudro gledao, pomagao koliko sam mogao. Dodavao alat, učio i upijao svaki pokret. Moj prvi ozbiljan zadatak bio je na vratilu, mestu gde držite život onoga ko je dole u bunaru. Otac je kopao, a ja sam gore držao konopac s rođakom Dejanom. Tu ne sme da bude greške – priča za Kurir Nenad.
Nenad Begović je nastavio porodičnu tradiciju Foto: Privatna arhiva
Ipak, pravi trenutak došao je kada je prvi put sišao u bunar da kopa i čisti. A danas ide i do 30 metara.
– Otac me pogledao onako kako samo otac može, bez straha, ali sa ogromnom odgovornošću. Kada sam sišao dole, u tu tišinu zemlje gde čuješ samo sopstveni dah i udarce alata koji odjekuje kao otkucaj srca, shvatio sam težinu ovog posla. Tu nema mnogo priče, razumemo se pogledom – objašnjava on.
Danas bunardžije Begović, Nenad i njegov otac, rade zajedno oslanjajući se na međusobno poverenje koje je, kako ističe, ključno za opstanak u ovom opasnom poslu.
Krvav posao
– Kad je otac dole, po zatezanju konopca znam svaki njegov pokret. Kad sam ja dole, znam da me on čuva. To poverenje ne može da se nauči, to se gradi godinama – ponosno će mladić.
Posao bunardžije, ističe, ipak nije za svakoga. Radi se u skučenom prostoru, na hladnoći i u vlazi, uz stalnu opasnost od odrona ili nedostatka kiseonika.
Nenad kaže da je ovo opasan posao Foto: Privatna arhiva
– Ovo je krvav posao. Traži snagu, ali još više hladnu glavu! Dok moja deca David, Ema i Bogdan trčkaraju dvorištem, znam za koga čuvam ove žuljeve.
Tokom godina Begovići su iz bunara izvlačili razne predmete koji svedoče o prošlosti, pa su tu između ostalog bile i stare potkovice, kofe, flaše, pa čak i delovi alata stari nekoliko decenija.
Stari predmeti u bunaru Foto: Privatna arhiva
– Mi bunardžije smo zapravo čistači istorije. Dok ne dođemo do zdravog peska i čistog kamena, ne stajemo. Bunar je nekada bio centar svakog dvorišta. Kada dođemo do dna, to je kao da otvaramo staru škrinju. Zemlja čuva tajne i po pola veka – priseća se mladi Begović, kome je posebno mesto u zanatu zauzeo rad na bunarima u manastiru Nimnik, gde je, kako kaže, svaki silazak imao posebnu težinu i značaj:
Otac i sin bunardžije Foto: Privatna arhiva
– Na takvom mestu ne nosite samo alat već i poštovanje. Voda je sloboda, a mi smo njeni čuvari već tri kolena.
Majka i žena peru bunarsku muku
Ipak, iza svakog uspeha ovih bunardžija stoje i žene iz porodice, majka Ljilja i supruga Mira, koje, kako Nenad ističe, podnose veliki deo tereta njihovog zanata.
– Kad se vratimo s terena, umorni, iscrpljeni, mokri do kože i kaljavi od one teške, crne zemlje iz dubine bunara, one su te koje nas dočekaju. Ta radna odela ne može svaka mašina da opere. One te naše stvari natopljene blatom i znojem peru, ribaju i spremaju da sutradan opet budu čiste i spremne za novi posao – kaže Begović i dodaje:
Nenad Begović Foto: Privatna arhiva
– Dok se mi borimo s blatom, muljem i vodom dole, one brinu o kući, o deci. Taj miris čistog veša i topla večera kad uđeš u kuću posle 10 sati u bunaru, to je ono što ti daje snagu da ujutru opet staneš na vratilo. Bez njihove podrške i njihovih ruku koje peru tu našu bunarsku muku Begovići ne bi bili to što jesu danas. One su tihi heroji naše porodične tradicije.
