Nemanja Majdov za Informer: Srpstvo i pravoslavlje su mi najbitnije stvari u životu – Slava Bogu i hvala mu!

Najbolji srpski džudista, Nemanja Majdov, je u intervjuu za Informer govorio o tome šta za njega znače srpstvo i pravoslavlje, vera u Boga i borba do samog kraja.

Nemanja Majdov se dotakao i nepravde koja ga je zadesila na Olimpijskim igrama u Parizu, kada je na jedan sramotan način diskvalifikovan, a onda i suspendovan, jer se prekrstio uoči meča.

Ipak, kako sam kaže te stvari su ga učinile još jačim i snažnijim u svojoj veri, koja igra izuzetno važnu ulogu u njegovom životu, kao i porodica.

– Predstavljati srpsku trobojku, Srbe gde god se oni na ovom svetu nalazili i kako je sam rekao sve Pravoslavne Hrišćane za njega je ponos kakav se teško može opisati rečima.

Za početak recite mi gde provodite praznike, da li se spremate za sledeću godinu?

– Praznike provodim sa porodicom, kod kuće u Istočnom Sarajevu, kao što to činim svake godine. Uvek se trudim da za praznike budem kod kuće sa svojim najbližima. Smatram da svi pravoslavni hrišćani, bez obzira na sportske obaveze, treba da budu uz porodicu. Sport je posao, ali porodica je ono što treba da bude na prvom mestu. Praznici su vreme kada se posvećujemo jedni drugima, daleko od svakodnevnih obaveza i napora.

Više puta ste isticali titulu svetskog prvaka 2017. godine kao svoj najznačajniji trofej u karijeri, ali sigurno nije bilo lako doći do toga.

– Svetska titula iz 2017. godine ima poseban značaj, jer sam postao prvi Srbin koji je ikada osvojio svetsko zlato u džudou. To je istorijski trenutak, ne samo za mene, već i za naš sport. Posle toga sam osvojio dosta titula, a prošle godine sam postao i šampion Evrope. Tako da sam uspeo da povežem da imam status prvaka Evrope i sveta što je retkost ne samo u Srbiji nego u svetu. Naravno da nije bilo lako doći do toga.

Kako se sećate svojih početaka i kako se rodila ljubav prema džudou?

– Pa, ja i brat smo krenuli sa svojim ocem, koji je naš trener i dan danas, Ljubiša Majdov Doktore. On je 2018. godine bio proglašen za najboljeg evropskog trenera i najbolji je srpski trener svih vremena. Počeli smo da treniramo na drugom spratu naše kuće, gde smo napravili prve korake. Mama je bila puna podrške u svakom trenutku. Krenuli smo iz nule ili da ne kažem iz minusa, prošli smo kroz sve trnje i prepreke i uz Božiju pomoć popeli smo se na krov sveta. Hvala Bogu na svemu.

Da li ste možda u detinjstvu pokušali da se bavite još nekim sportom i ako jeste kako je to išlo?

– Prvi sport koji sam trenirao bio je fudbal, sa pet ili šest godina. Brat i ja smo zajedno krenuli. Ne znam kako smo tačno prešli na džudo, tata je bio bivši džudista a moj deda Nikola je bio instruktor džudoa u vojsci. Tata nas je preveo na džudo veoma lako, jer smo i pre fudbala radili džudo, ali mi nismo bili svesni kao mali da se to zove džudo. Tek kasnije smo postali svesni da treniramo džudo, mi smo mu govorili tata, pa mi sve ovo znamo. A taj fudbal smo trenirali možda tri meseca, nismo se previše dali u to. Uprsko tome ja i dan danas volim fudbal, a u osnovnoj školi sam se takmičio u fudbalu za razred, jer sam bio dobar u tome. Prosto volim sve sportove, takav sam sportski tim i uživam u igranju svakog sporta.

Ta 2017. godine je sigurno mnogo posebna za Vas, postali ste prvi Srbin prvak sveta u džudou?

– Imao sam samo 21 godinu i postao najmlađi svetski šampion u svojoj kategoriji ikada. Takođe, to je bila prva medalja za srpski džudo na svetskom nivou. Bio sam ponosan jer sam znao da pišem istoriju za svoj narod i svoj sport.

Iste godine ste proglašeni za najboljeg sportistu SD Crvena zvezda i za najboljeg sportistu Republike Srpske. Šta Vama znače sve te nagrade?

– Do sada sam četiri puta bio proglašavan najboljim sportistom Crvene zvezde i isto toliko puta za najboljeg sportistu Republike Srpske. To su nagrade koje zauvek ostaju zapisane u mojoj karijeri i koje će jednog dana, kada završim karijeru, svedočiti o svemu što sam postigao.

Malo sam istraživao Vaše protivnike i čini se da Vas je dosta puta šampionske titule koštao ruski poručnik Mihail Igolnikov, kako se sećate mečeva sa njim u Tel Avivu i Pragu?

– Pa da, Mihail Igolnikov je jedini čovek koji je mene pobedio, a da mu nisam vratio. Nažalost nismo se borili u poslednje dve-tri godine, kada sam ja bio u najzrelijem periodu svoje karijere. Žao mi je prosto da se nismo sastali do sada jer mislim da je moja forma puno bolja sada, a on nije na svom vrhuncu. Sigurno da je on jedan od ljudi koje mi je cilj da pobedim, ali sada su Rusi pod sankcijama. Defintivno jedan od najnezgodnijih protivnika i jedan od najjačih ljudi u mojoj kategoriji. Niko nije mogao da mu priđe na njegovom vrhuncu, pa ni ja. Iz ove neke perspektive ja sam pogrešno radio mečeve sa njim. Uvek smo se sastajali u finalu u Tel Avivu u Pragu. Mene je malo bilo sramota tada ja sad u finalu nešto taktiziram, jer su ljudi od mene navikli da ja radim spartansku tuču, što je bio njegov teren. Taktički se mora raditi sa njim, izbegavao bih meč prva dva minuta jer sam bolji u kardiju od njega. Ipak, uvek me nekako u tim finalima bilo me je sramota da izbegavam meč. Što bi se reklo ko igra za raju zanemaruje taktiku, ali sada sam zreliji sada bih išao na pobedu. To je iskustvo koje stičemo godinama. Ne kaže se džabe ne pitaj učenog nego mučenog.

Mnogo puta ste isticali da ti je vera veoma bitna stvar u životu, kao i naravno srpski narod, kakvu emociju u Vama bude trobojka i krst?

– Pa naravno, vera, hrišćanstvo i srpstvo je nešto najbitnije u mom životu. Mislim da je to mnogo starije od svih od nas, moj život bude i prođe kao i svih nas. Bog je najveći i on nas je doneo na ovaj svet i kod njega na kraju idemo. Mislim da kako je čovek zreliji vidi koliko je ta vera bitna i jaka. Ja sam kroz svoje mečeve i život više puta osetio Božiju intervenciju, kada mi je bilo najpotrebnije. Kroz ovo što radim doživeo sam to više puta i pokušavam da budem što bliži i dublji u veri. To mi na daj snagu i samopouzdanje na osnovu toga sam osvojio sve što sam osvojio. Slava Bogu na svemu jer mi je dao sve što sam sanjao i želeo. Najbitnije srećan sam čovek.

Bili smo svedoci skandaloznog suđenja na Olimpijskim igrama u Parizu, gde su mnogi naši džudisti, između ostalih i Vi, stravično oštećeni pa i pokradeni, kako ste Vi to videli?

– Olimpijske igre su nešto što ću pokušati što pre da zaboravim, kada je reč o nepravdi i svega što se izdešavalo. Ipak, to je deo života i moje karijere, to je neko iskušenje koje mi je Bog dao. Mislim da se ništa ne dešava bez razloga. Žao mi je što je ta olimpijska medalja jedina koja mi fali u karijeri. Kada znamo sve šta se izdešavalo, opet nisam stigao do svog cilja. Sad da li je to meni neko uzeo, ja na kraju dana nemam tu medalju u rukama. Sa jedne strane mi je mnogo teško da pričam o tome, a sa druge strane sam ponosan što sam ostao na Božijem putu. I suspenzija koja mi se dogodila nije mi teško pala niti me poremetila, već mi je dala snagu i smisao u ovom životu, kao i svim vrednostima i kodeksima kojima se vodim u životu. I to bude i prođe, vratićemo se ako Bog da sledeće godine i pobeđivaćemo dalje. Boriću se još četiri godine, videćemo kako će me zdravlje poslužiti. Smatram da je jedna stvar koju šampioni rade jeste da nikad ne odustaju.

Sami ste izjavili da u poslednje četiri godine trpite torturu, da ste čak 15 puta diskvalifikovani u tom periodu, šta mislite zbog čega se to dešava?

– Pa da dobio sam u tom periodu 15-16 diskvalifikacija na turnirima, skoro svaki drugi turnir sam diskvalifikovan iz nekih njihovih dobro poznatih razloga. Ja sam se uvek od početka moje karijere borio sam protiv svih, znao sam da moram da pobednim i protivnika i sudiju. Znao sam da moram da budem duplo bolji da bi pobedio i sve što sam osvojio sam osvojio tako. To je nešto što sam navikao, ali problem je što ne mogu da budem toliko bolji svaki put. To je nešto na šta sam još jednom kažem navikao, ali mi taj deo naravno nije nimalo drag. Generalno, nama Srbima je tako šta god da radimo, ali imamo taj naš inat, koji nam ne daje da se povučemo. Imamo i Boga koji je uvek sa nama tu u pomoći i hvala mu, zato i jesmo najjači.

Da li ste razmišljali da odustanete od svega i prestanete da se takmičite?

– Naravno da jesam u afektu. Prvih par minuta ja se oprostim od svega. Ja se posle svakog poraza, a posebno diskvalifikacija opraštam. Kad izgubim meč ja kažem da ne želim da se bavim više ovim, da sam završio, da ne želim da bilo ko uzaludno baca moj trud i rad. Opet kažem nisam navikao da odustajem, mislim da su nekad oni tu jači, ali mislim da je puno jači Bog i da će on tu da namesti neke stvari. Prosto nema odustajanja. Ja jesam mlad, jesam osvojio i obezbedio nacionalnu penziju. Do sada u životu obezbedio sedam nacionalnih penzija, naravno jednu dobijaš, ali sam sedam puta uspeo da je obezbedim. Mogao sam da odustanem posle prve, kada sam sa 21 godinom postao prvak sveta i da budem najmlađi sportski penzioner, ali nije mi to cilj. Cilj mi je da predstavljam Srbiju, Republiku Srpsku i srpski narod što više i što bolje mogu na svetu dok još mogu. Mislim da je moja dužnost i obaveza da usrećujem narod i proslavljam trobojku što više mogu, jer nema lepšeg osećaja na svetu nego kad slušate himnu kad osvojite nešto. Kada ceo svet stoji zbog vas i sluša „Bože pravde“, stoje i oni koji hoće i koji neće i koji vas vole i koji vas ne vole.

Vama suspenzija ističe krajem januara, ako se ne varam, da li ste spremni da se vratite na tatami jači nego ikad?

– Tako je. Spreman sam, ali nisam u tom delu karijere u kom ganjam nešto, ja sad ne ganjam ništa. Osnovao sam porodicu, dobio sam decu, više sam posvećen njima. Naravno, ostaću ja posvećen 100% džudou, ali nisam sad nešto željan nagrada. Da si me pitao pred deset godina rekao bih ti hoću to, to, to, a sada prosto rekao bih samo videćemo. Moram da vodim računa o zdravlju, imao sam šest operacija do sada, oba kolena su mi operisana. Ja sam u svojoj karijeri imao preko 1.500 mečeva, bukvalno sam se potukao sa njima, tako da mi je telo istrošeno. Uprkos tome i svih medalja, gladan sam uspeha i željan sam tog osećaja pobeđivanja. Sada znam da ne predstavljam samo svoju zemlju, nego i sve pravoslavne hrišćane. To mi je dalo novo gorivo i želju da se borim. Želim da osvojim barem još jednu veliku medalju ili turnir, pred očima moje dece, Lazara i Vasilija. Ne želim da im pričam ko im je bio otac, već želim da to svojim očima vide. Zato sam odlučio da ću se baviti ovim još četiri godine, pa videćemo kako će sve ići. Mislim da sam još uvek u mogućnosti da u tom periodu budem u svetskom vrhu.

Kakvi su Vam planovi za sledeću godinu, kako na sportskom tako i na privatnom terenu?

– Želim da provedem što više vremena da provedem sa svojom decom i porodicom, zato sam i trenirao sve ove godine. Ne želim da se posvetim sportu previše, a da nisam gledao decu kako mi odrastaju, to mi apsolutno ništa ne znači.

– U pauzi sam iskoristio vreme da osnujem fondaciju „Nemanja Majdov“, koja se bavi pomaganjem ljudi kojima je pomoć potrebna, već smo imali par akcija početnih. Cilj naše fondacije je da pomognemo ugroženim ljudima, dečici, samohranim majkama i svima kojima je to potrebno. Prvenstveno mislim na neke stvari koje su realne u našem životu. Imamo nažalost dosta slučajeva kojima je potrebna pomoć, ali mi smo tu da uradimo šta možemo sa naše strane. Već kroz par akcija smo videli koliko su deca srećna zbog malih stvari. Obišli smo neka sela i škole, gde ih je po dvoje troje u celoj školi. To je nešto što treba doživeti i videti, da bi se razumelo. Ti paketići i finansijska pomoć su sporedni, mnogo je bitnije da im pokažemo da nisu sami, da je uvek neko tu za njih.

– Rečenica jedne učiteljice koja mi je rekla dok smo bili u poseti u Vučijoj Luci: ’Hvala Nemanja što si došao ovde, nama niko ne dolazi’. To sam zapamtio i to je smisao moje fondacije.