NEĆE MOĆI: Učeni protićizam

ŠTA učeni Milan St. Protić zna o neukosti i zašto je on najbolji dokaz sopstvene teze o obrazovanju i pismenosti u Srbiji.

SVE sam uvereniji da Milan St. Protić nema nijednog prijatelja. Zapravo, da nema nijednog pametnog prijatelja. Da ga ima, prijatelj bi mu rekao da prestane da piše kako ne bi svoje raskošno neznanje ili poluznanje ludilo na ma konstantno nabijao na nos. Ako već ne bi mogao da ga ubedi u to, taj prijatelj bi, makar, mogao da ga ubedi da mu pošalje tekst pre objavljivanja u listu “Danas” kako bi proverio činjenice pre nego što bruka bespovratno ode u javnost. Postoji i treća mogućnost – Protić ima pametnog prijatelja koji mu, zapravo, nije prijatelj i zarad nekog svog perverznog zadovoljstva svesno ga pušta da se javno sramoti, tapšući ga po ramenu i ubeđujući ga: “Pametan si, pametan si”.

Možda smo mu najbolji prijatelji, u stvari, Ivan Radovanović, Muharem Bazdulj i ja, koji mu uporno poručujemo da obrati pažnju na činjenice, da ponekad nešto i proveri. Na primer, da ako jednom pogrešno “neumrlom Homeru” pripiše citat o Danajcima iz Vergilijeve “Eneide”, to ne uradi i drugi put. Ali on se ne obazire. Valjda u uverenju da će, ako to uradi još 998 puta, taj citat zaista postati Homerov.

Posebno je zanimljivo to što Protić brlja pod naslovom u kojem piše o – neukosti. “Spirala sunovrata – inferiornost, neukost, zloupotreba” je naslov njegove najnovije kolumne u listu “Danas” u kojoj već na početku demonstrira – neukost. Upućujući poruku “našim vrlim pravnicima, aktuelnom predsedniku Srbije naročito”, Protić piše: “Pretpostavka (prezumpcija) nevinosti je institut krivičnoprocesnog prava, prvi put primenjena u ‘Kod penal’ Napoleona Bonaparte iz 1810.”

Kako očigledno nije čitao Homera (a ni Vergilija), Protić nije, evidentno je, čitao ni Ivana Klajna, srpskog akademika i filologa, ni Milana Šipku, njegovog kolegu univerzitetskog profesora i lingvistu. Da jeste, znao bi da se u srpskom jeziku ne piše “prezumpcija” nego “presumpcija”. To je jasno naznačeno i u “Velikom rečniku stranih reči i izraza”, koji su ova dva učenjaka zajedno napisala, a i u “Pravopisnom rečniku srpskog jezika”, koji je Šipka napisao sam. S druge strane, oblik “prezumpcija” je normativno ispravan i uobičajen u hrvatskom jeziku, pa ostavljam mogućnost da Milan St. Protić piše u skladu sa hrvatskim standardom. Ali za jednog pravnika i istoričara, ovo pitanje i nije toliko značajno. Ostavimo to kao mogućnost. Ipak, on ne pretenduje da predsedniku i drugim pravnicima drži lekcije iz jezika. Pretenduje, međutim, da drži lekcije iz istorije i prava pa pominje tu “presumpciju” nevinosti i Napoleonov “Kod penal” (na srpskom “Krivični zakonik”) iz 1810. tvrdeći da je to “prvi put” da je primenjena pretpostavka nevinosti.

Da istoričar i pravnik zna istoriju i pravo (ili da, makar, ima prijatelja koji to zna), verovatno bi došao do podatka da je pretpostavka nevinosti jedan od najvažnijih elemenata “Deklaracije o pravima čoveka i građanina” usvojene 26. avgusta 1789. Tu se u članu 9 eksplicitno navodi: “Svaki čovek se smatra nevinim dok ne bude proglašen krivim.” Ovaj stav je unet i u prvi francuski ustav usvojen 3. septembra 1791. godine. A ovo se ni u Napoleonovom zakonodavstvu ne pominje prvi put u Krivičnom zakoniku iz 1810. To je učinjeno u Napoleonovom Zakoniku o krivičnom postupku iz 1808. godine koji je, kao i Zakonik iz 1810, zapravo bio korak unazad u odnosu na Deklaraciju i Ustav.

Ali pretpostavka nevinosti se ni u Deklaraciji ne pominje prvi put. Prvi zabeleženi slučaj upotrebe ove fraze na sudu datira iz 1753. u Velikoj Britaniji. Pre toga, u 12. i 13. veku presumpcija nevinosti je ugrađena u kanonsko pravo kada su francuski i italijanski crkveni pravnici uobličili ovaj koncept u okviru tzv. Jus komune (zajedničko evropsko kontinentalno pravo). I u Justinijanovom zborniku iz 6. veka, iako se ne pominje taj termin, “pretpostavka nevinosti” je postojala kao pravilo tereta dokazivanja.

“Škola nam je propala. Načisto propala. Srpski književni jezik, naše najvrednije duhovno dostignuće, pokvarili smo do besmisla. U Srbiji se više ne zna ni šta je obrazovanje, ni šta je pismenost”, piše Protić. Tačno tako, on je najbolji dokaz.