SPISAK je uvek više od mrtvog slova na papiru. On je poruka – znamo ko ste. Baš zbog toga što nije mrtvo slovo, njegov proizvod mogu da budu mrtvi ljudi
Foto Z. Jovanović
Obdarena raskošnim neznanjem, Snežana Čongradin je 2011. godine pisala o “crvenom orkestru” – ruskim špijunima okupljenim u Ruskom domu u Beogradu koji su radili na rušenju vlasti DOS i samim tim u pripremama ubistva Zorana Đinđića. Šlag na torti je njeno pozivanje na svedočenje Vladimira Bebe Popovića. Naziv “crveni orkestar” izabran je i za naslov teksta jer je delovao posebno zgodno za blaćenje tadašnjih političkih protivnika i korišćen je u izrazito pežorativnom smislu. Gebelsu bi se ovo sigurno veoma dopalo, jer mu je pravi “Crveni orkestar” bio žestoki neprijatelj.
Zapravo postojala su dva i o oba bi se, pod uslovom da se išta zna o stvari o kojoj se piše i da se ne gaje simpatije prema nacistima, moralo pisati afirmativno. Prvi, poznatiji, “Crveni orkestar” bio je mreža špijuna koji su delovali u Zapadnoj Evropi na savezničkoj strani i usled zablude Abvera da su isključivo sovjetski, jer su koristili sovjetsku verziju Morzeovog koda, proglašeni su za komuniste. Drugi “Crveni orkestar” bio je unutrašnji, nemački pokret otpora nacizmu koji se sastojao od oko 400 ljudi koji su pomagali Jevrejima da pobegnu iz Nemačke preko dokumentovanja nacističkih zločina do slanja obaveštajnih podataka saveznicima.
Dakle, ako pravimo paralelu između “Crvenog orkestra” i protivnika dosovskog režima, jasno je, onda, ko koga tu predstavlja. Uostalom, u vreme pre ubistva Zorana Đinđića, oni koji ga danas kuju u zvezde poput “Peščanika” i Gorana Markovića bili su vrlo blizu tome da ga proglase za Hitlera, što danas rade s Aleksandrom Vučićem, i kriminalizovali ga na svaki mogući način.
Ali na priču o “Crvenom orkestru” podsetilo me je nešto sasvim drugo, a slično. Spisak “narodnih neprijatelja” koji je na nekakvoj “naučnoj osnovi” sastavila organizacija Crta (dodaju tu i “Istinomer” kao da to nije jedno te isto, jer je “Istinomer” deo Crte) i nazvala ga “Vučićev ansambl”. “Orkestar” bi valjda preozbiljno zvučalo, a “ansambl” u ovom slučaju, ipak, ima neki pežorativniji prizvuk. Taj “ansambl” je iz njihove vizure podjednako zlo kao što su i ovi “crveni orkestri” bili u očima Abvera i Gestapoa. A da, ime “orkestar” ovim organizacijama dao je “Abver”, nisu se oni sami tako nazvali. “Orkestar” – na nemačkom Kapelle – bio je kriptonim za kontraobaveštajne operacije Abvera.
Ovo je tek najnoviji spisak ljudi koji se stavljaju na stub srama zbog svog političkog mišljenja i delovanja. Pre ovog, na “naučnim osnovama” sastavljenog spiska imali smo, da podsetimo samo na par njih, i onu inicijativu za sastavljanje “evidencije” roditelja koji svoju decu šalju u školu koju je na “Vajberu” pokrenuo nezavisni i profesionalni novinar Slobodan Georgiev (inače, svojevremeno, inicijator i ideje za organizovanje koncentracionih logora za pristalice SNS), i “bazu nasilja ‘Za dan posle'” za koju smo saznali iz luksemburških medija povodom imenovanja Manje Grčić za generalnog direktora RTS. Tu “bazu nasilja” sastavili su “Akademski plenum” i “IT blokada”.
Postavlja se pitanje zašto bi neko uložio ovako veliki trud u sastavljanje spiska ljudi koji ne čine ništa drugo do javnog iznošenja svog mišljenja i političkog stava, što je jedna od suštinskih karakteristika demokratije. Pravljenje spiskova ljudi po njihovom političkom opredeljenju nije administrativni čin. To je čin demonstracije moći. I to one moći koja želi da zna ko si, šta misliš i na čijoj si strani i da te, u skladu sa tim, obeleži, izoluje ili ukloni.
Istorija nas uči da pravljenje spiskova nikada nije bilo nevin čin. Nakon dolaska Hitlera na vlast, prvo su sistematski evidentirali političke protivnike – komuniste, socijaldemokrate, liberale. Gestapo nije počinjao od hapšenja već od spiskova i dosijea. Spisak je prethodio logoru. Politička misao bila je tretirana kao bezbednosni rizik. I tu počinje fašizam: u trenutku kada se uverenje pretvara u krivicu. Fašizam nisu samo marširanje i uniforme. On počinje birokratski, tiho, u tabelama i bazama podataka. U trenutku kada neko kaže: “Da vidimo ko su ti ljudi.” Ta rečenica već nosi pretnju.
Crta je, pokazalo se tokom proteklih godina, ozbiljna organizacija koja vrlo prilježno radi posao za koji dobija pare. S obzirom na to da imaju mnogo posla, teško je zamisliti da su ovaj spisak stvarali u dokolici. Ovo primećuje i jedan od ljudi sa spiska, Nebojša Krstić – “pošto su ozbiljni, svaka njihova aktivnost je ozbiljna i ima svoju svrhu”. Prema mom mišljenju, ovaj spisak članova “ansambla” bi trebalo, u suštini, da bude naučna osnova za konačno rešenje pitanja političkih neistomišljenika na način, verovatno suštinski sličan, onom na koji su Abver i Gestapo rešavali pitanje ona dva “orkestra”. I oni su, često, tražili “naučna opravdanja” za svoje delovanje.
Kada se prave spiskovi neistomišljenika, zapravo se poručuje da je društvo ratište, a ne zajednica. Da građani nisu nosioci različitih stavova, već potencijalni neprijatelji. To je logika koja je u 20. veku dovela do logora, čistki i progona. Ne zato što je svaki spisak vodio u logor već zato što je svaki logor počeo spiskom.
