“Studenti pobeđuju”, ili kako bi to u Avganistanu rekli “taliban barjali keži”
Foto: Z. Jovanović
Bio je ponedeljak, 16. avgust 2021, dan nakon što su talibani ušli u Kabul i preuzeli vlast u Avganistanu. Na aerodromu “Hamid Karzaj” nastao je potpuni kolaps kada su hiljade očajnih ljudi probile ograde i izašle na pistu.
Svetska javnost bila je šokirana prizorima stotina ljudi koji trče pored američkog vojnog transportnog aviona dok on ubrzava za poletanje. Nekoliko osoba je uspelo da se zakači za spoljne delove i stajni trap aviona, nakon čega su pali i izgubili život.
Ovakav očaj bio je izazvan činjenicom da ih nova vlast smatra “saradnicima okupatora”, “saradnicima marionetskog režima”, “izdajnicima nacije”, “zločincima”. Portparol talibana Zabihulah Mudžahid ih je čak proglasio “krivcima za odliv mozgova”. Bežali su glavom bez obzira jer su znali da im sledi surova odmazda talibana.
“Talibani su upali u Novi Sad, Vojvodinu i Srbiju i od njih stvorili crnu rupu”, piše koalicioni partner Dragana Đilasa, lider Građanskog pokreta “Solidarnost” Goran Ješić u svojim “dnevničkim beleškama” objavljenim u listu “Danas”. Veoma me je iznenadilo da neko poput Ješića tako piše o “Studentskoj listi”, iako ga oni smatraju izdajnikom jer se usudio da na izbore izađe mimo njih. Šalim se, naravno. Nije Ješić na njih mislio. Ne sme. Ionako ga razapinju. Ali je zanimljivo koliko zapravo sličnosti postoji između našeg studentskog pokreta i avganistanskog studentskog pokreta. Jer reč “talib” na paštunskom jeziku znači – student/učenik. “Taliban” je množina.
Nije sličnost samo to što bi naši studenti, pošto su naučili lekciju od 16. avgusta 2021. u Kabulu, kao “prvu stvar, sutradan posle dobijenih izbora”, zatvorili aerodrom, odnosno granice (Jasmina Paunović) da bi mogli na miru da sprovode “ono što nastupa posle revolucije – revolucionarni teror” koji je “nužan” (Goran Marković).
Sličnosti je mnogo. I suštinskih i formalnih. Talibani su duboko posvećeni apsolutnom poštovanju zakona (šerijata), talibani su odbacivali avganistanski politički sistem koji su smatrali korumpiranim, nelegitimnim i zavisnim od stranog uticaja. Studentima je vladavina prava i zakona iznad svega, odbacuju aktuelni politički sistem jer je “korumpiran”, “nelegitiman” i “zavisan od stranog uticaja”.
U oba slučaja ključno je distanciranje od tradicionalnih političkih organizacija i u oba slučaja odbačeno je funkcionisanje po modelu klasičnih političkih stranaka, već je reč o pokretima sa sopstvenom hijerarhijom, komandom i ideološkim autoritetom. Studentski pokret zasnovan je na vladavini plenuma, talibanski na “Rahbari šuri”, “Veću lidera” – kolektivnom organu sastavljenom od “učenjaka”.
Talibani su, za razliku od studenata (ironija), svoju borbu predstavljali kao moralnu obavezu, a protivnike kao korumpirane i nelegitimne. Oba imaju ambiciju da sami određuju šta je legitimna vlast, ko sme da govori u ime naroda i kako bi trebalo da izgleda buduće društvo.
U oba slučaja, ključno je osećanje moralne superiornosti. Oni nisu samo politički protivnici vlasti – oni sebe vide kao nosioce pravde, dok protivnika smatraju oličenjem nepravde. Kod talibana je ta moralna isključivost proizlazila iz religijskog uverenja i njihovog tumačenja islama a kod studenata iz uverenja da su oni, upravo zato što su se pobunili protiv sistema, stekli posebno pravo da određuju šta je moralno prihvatljivo u politici. Oba uverena da se istorija deli na pre i posle njih koji će stvoriti potpuno nov, moralno preobražen, društveni poredak.
Tu nastaje zanimljiv paradoks. Pokret može početi zahtevom da se vlast pridržava zakona, a zatim doći u iskušenje da sopstveni moralni autoritet postavi iznad procedura i pravila koja je prvobitno zahtevao. Upravo iz moralnih razloga koji su iznad zakona. Otud potreba za revolucionarnim terorom ili, kako se to lepše kaže, lustracijom.
U oba slučaja dominantan je i mesijanski kompleks koji podrazumeva da protivnik nema samo drugačije političko mišljenje, već stoji na pogrešnoj strani istorije. Kod talibana takav pogled na svet zasnovan je na religijskom fanatizmu, a kod studenata na parareligijskom fanatizmu koji proističe iz uverenja da će dolazak nove političke snage sam po sebi očistiti društvo od korupcije, nepravde i svega što se smatra starim i kompromitovanim.
Rušiti poredak i izgraditi “slobodno društvo” nisu iste političke veštine. I istorija je više puta pokazala da oni koji su bili najubeđeniji u sopstvenu moralnu čistotu nisu uvek bili i najsposobniji da trpe slobodu drugih.
