Pevačica Dragica Zlatić nikada nije skrivala svoje skromne korene, a sada je iskreno govorila o teškom detinjstvu i izazovima s kojima se suočavala na putu ka uspehu. Naime, učesnica muzičkog takmičenja “Zvezde Granda” je otkrila kako ju je tokom odrastanja bilo sramota seoskog života, iako danas s ponosom ističe svoje poreklo.
– Kada sam bila peti-šesti razred, bilo me je blam da živim, a kamoli da me vide sa kozom. Jednom prilikom sam šetala kozu, a onda ugledala drugare iz škole koji su išli na kupanje. Da me ne bi videli i zadirkivali, legla sam u koprive dok nisu prošli. Posle sam zbog toga imala plikove i lečila se dve nedelje – prisetila se pevačica, prenosi “Grand”.
Foto: Antonio Ahel/ATAImages
Danas, svesna koliko su te vrednosti važni deo njenog života, Dragica kaže da bi bez problema dovela pet koza u studio, jer zna da seoski život nije sramota.
– Sada bih uzela pet koza i dovela ovde u studio, jer znam da to nije sramota. Kada si mali, ne razumeš te stvari. Ne volim lažne moraliste i foliranje. Kao, niko od njih nikada nije jeo pasulj ili poparu! Svi odrasli na sušiju, ma, važi… To su lažne vrednosti – zaključila je pevačica za „Grand“.
Foto: youtube/printscreen/Grand Online
Inače, karijera Dragice Zlatić nije bila nimalo laka. Pevačica je ispričala kako je tokom jednog nastupa pevala čak 15 sati bez pauze, suočavajući se s neprijatnim situacijama i ljudima koji su otvoreno konzumirali narkotike.
– Imala sam par situacija gde se radilo po petnaest sati i to mi je bilo najteže. Nažalost, bilo je tu svačega u smislu kako su oni izdržali da budu budni i raspoloženi petnaest sati. Koristili su otvoreno narkotike preda mnom. Bilo mi je teško da gledam to, ali i da ih trpim takve kakvi su. To je strašno za svakog normalnog čoveka, ja lično ne pijem ni alkohol, jednostavno mi ne prija. Posle toga bude kao da ću da umrem, da ga lakše podnosim mislim da bih se lešila – rekla je Dragica, te nastavila:
Foto: Antonio Ahel/ATAImages
– Petnaest sati sam pevala bez prestanka, nisam imala ni jednu pauzu. Kada se to konačno završilo, u nekih osam, devet sati ujutru niko od nas nije znao ni gde se nalazi. Seli smo i toliko smo bili iscrpljeni i jadno smo se osećali, a nismo mogli da prekinemo jer se radi o specifičnim ljudima. Hvala Bogu nisam imala mnogo takvih situacija, retko mi se to dešava. Moram da priznam da mi je sve teže kako sam starija.
