MESECIMA Srbija sluša jednu reč: NEĆEMO!
FOTO: Novosti
Nećemo Vučića. Nećemo ovu vlast. Nećemo ovaj sistem. Nećemo Institucije kakve su danas. Blokade, protesti i zahtevi stali su iza jedne zajedničke poruke da postojeća vlast mora da ode.
Izbori su raspisani. I sada „nećemo“ više nije dovoljno.
Jer država nije raskrsnica koju možete da blokirate, fakultet koji možete da zaključate ili protest sa koga možete da odete kada se ugase kamere. Država mora da funkcioniše svakog jutra. Mora da isplati plate i penzije, obezbedi struju i gas, sačuva radna mesta, dovede investicije, gradi puteve, vodi diplomatiju i donese odluku onda kada nijedna ponuđena odluka nije laka.
Zato najskuplja reč u politici nije „hoćemo“. Najskuplja je „nećemo“.
Jer posle nje dolazi račun. Ako nećemo ovo, a šta ćemo?
Studentske blokade izašle su sa fakulteta na ulice, protesti su prerasli u politički pokret, a zahtev za izborima postao je jedan od glavnih zahteva blokadera.
Izbore su dobili. Sada dolazi mnogo teži deo.
Onaj ko traži poverenje građana da upravlja Srbijom mora da kaže šta će uraditi sa budžetom, platama i penzijama. Kakvu će politiku voditi prema stranim investitorima? Hoće li nastaviti započete infrastrukturne projekte? Šta će sa EXPO 2027, metroom, putevima i železnicom?
Kakvu Srbiju vidi u odnosu prema Evropskoj uniji, Rusiji, Kini i Sjedinjenim Državama? Kakva je politika prema Kosovu i Metohiji? Odakle će Srbija dobijati energiju? Kako će povećavati životni standard i čime će finansirati obećanja koja daje građanima?
To su pitanja na koja ne postoji odgovor u paroli.
Studenti tvrde da su napisali „detaljan i ozbiljan društveni program“ i da su za izbornu listu odabrali stručnjake. Sada taj program treba da iznesu pred građane. Ne da bi se merilo protiv koga je napisan, već šta konkretno nudi Srbiji i kako nameravaju da to sprovedu.
Za razliku od onih koji prvi put traže priliku da upravljaju zemljom, aktuelna vlast na izbore ne izlazi sa praznim papirom. Ima godine vlasti koje građani mogu da mere. Ne moraju da veruju obećanjima. Mogu da pogledaju šta je urađeno, a šta nije.
Mogu da izmere puteve, pruge, investicije, zaposlenost, plate i penzije. Mogu da vide projekte koji su završeni, one koji se grade i one koji kasne. Mogu da procene i greške, kao I da li su tehničke, trivijalne ili značajne.
Ali postoji suštinska razlika.
Građanin zna kako izgleda politika koja je danas na vlasti. Može da mu se dopada ili ne, ali njene rezultate može da proceni. Kod onih koji traže vlast mora da proceni nešto drugo: Da li ono što obećavaju mogu i da sprovedu.
Protest može da okupi ljude veoma različitih političkih uverenja jer imaju zajedničko „protiv“. Vlast zahteva zajedničko „za“.
Kada treba usvojiti budžet, više nije dovoljno biti protiv Vučića. Kada treba razgovarati o Kosovu, odlučivati o sankcijama Rusiji, pregovarati sa Evropskom unijom, sklapati poslove sa Kinom ili odlučivati o milijardama evra državnog novca, neko mora da donese konkretnu odluku.
Tada više nema blokade raskrsnice. Postoji raskrsnica države. I mora da se izabere pravac.
Studentski protesti postali su politička činjenica Srbije koju njihova lista sada želi da pretvori u glasove, a deo opozicije u njoj vidi priliku za promenu vlasti.
Ali onog trenutka kada neko zatraži da preuzme državu, prestaje da bude dovoljno šta želi da promeni. Počinje pitanje šta ume da izgradi.
Aktuelna vlast na taj ispit izlazi sa rezultatima višegodišnjeg upravljanja. Studentska lista i opozicija sa tvrdnjom da mogu drugačije.
A birač treba da odluči kome poverava naredne godine Srbije.
Zato motiv ove kampanje može biti mnogo jednostavniji od svih parola koje ćemo slušati:
Ako nećemo ovo što imamo, šta tačno hoćemo umesto toga? Parole mogu da budu glasne, a blokade da traju mesecima.
Ali država se ne vodi odgovorom na pitanje protiv koga ste. Država se vodi odgovorom na pitanje šta ćete sutra ujutru da uradite sa njom.
