Nađu su ostavili roditelji, trpela je jezive bolove i niko je nije hteo: “Dete leptir” iz Čačka bilo je potpuno samo, a onda joj je Tanja zamenila majku!

Postoje trenuci u životu kada se čini da je svet jedno surovo, hladno mesto, a ljudsko postojanje preteško breme koje pojedinac ne može sam da nosi.

U tom moru tuge, kada se ugase sve nade, često je dovoljna samo jedna osoba – jedno veliko, neustrašivo srce, da u potpunom mraku zapali svetlo i jednom biću zauvek promeni život.

Upravo to se desilo u Čačku, gde su se na najneverovatniji način ukrstili putevi jedne ostavljene, bolesne bebe i žene koja je odbila da okrene glavu na drugu stranu.

Cela Srbija je pre dve godine sa suzama u očima pratila priču o maloj Nađi, devojčici rođenoj sa buloznom epidermolizom. Roditelji, slomljeni težinom koju im je priroda postavila na pleća, nisu mogli da se izbore sa ovom surovom bolešću i devojčicu nisu poveli kući iz porodilišta.

Godinu dana mala Nađa je provela sama u čačanskoj bolnici, gde su joj medicinske sestre bile i majke i bake. Nijedna institucija nije mogla da primi ovo “dete leptira”, čija je koža toliko osetljiva da se pri svakom dodiru otvaraju rane nalik na opekotine.

A onda je sudbina umešala prste i pojavila se Tanja Obradović, majka troje dece i baka troje unučadi.

– Pročitala sam objavu na Fejsbuku, a naslov je bio, čini mi se: “Dete leptir, neće ga niko”. Zaigralo mi je srce kada sam to čitala, pa sam videvši i komentare na objavu prepoznala jednu medicinsku sestru. Odmah sam je pozvala i rekla: “Ja je hoću”. Nisam znala ni da li je dečak ili devojčica, nisam znala ni kakva je procedura postati hraniteljka… Ama baš ništa. Prošla sam, potom, obuku, i samo sam želela da što pre bebu donesem kući – ispričala je Tanja ranije za Informer.

Put do Nađe nije bio lak, ali Tanja nije odustajala. Kada je devojčica imala 15 meseci, konačno je stigla u njen dom, koji je pre toga potpuno prilagođen specifičnim i zahtevnim potrebama ove bolesne devojčice.

Sećajući se tog prvog susreta, Tatjana je opisala trenutke koji su sve ostavili bez daha:

– Ona nije znala ko smo mi, ali je imala taj neki osmeh. Sećam se kako se smejala kada je gledala u drvo, kako se lišće pomera… Potom smo je odveli kod moje mame, gde je prvi put videla psa. Sve vreme se smejala. Tada sam, ali i pre toga znala da radim pravu stvar jer to dete nas nije poznavalo, a imalo je osmeh kada je sa nama.

Čačani su odmah prepoznali herojstvo svoje sugrađanke, koja pored sopstvenog posla u cvećari i velike porodice, nijednog trenutka nije žalila truda da maloj Nađi pruži topli majčinski zagrljaj. Na predlog Centra za socijalni rad, Grad Čačak joj je u decembru 2022. godine dodelio prestižnu Decembarsku nagradu.

Primajući ovo priznanje kroz suze, dok se salom prolamao gromoglasan aplauz, Tatjana je skromno poručila reči koje se i danas pamte:

– Jako sam zahvalna na ovom priznanju, ovo je priznanje ne samo za mene već za sve hranitelje u našem okrugu koji su nesebično otvorili vrata svog srca i svog doma za decu bez roditeljskog staranja. Međutim, najzahvalnija sam maloj Nađi koja me je naučila da biti hrabar znači hodati sa osmehom i kad vam se plače, da biti posvećen znači ne odustati ni onda kada bi mnogi to učinili, da biti srećan znači zahvaljivati se svakom trenutku u kom osmeh nosi i novu nadu. Hvala vam što ste to prepoznali – rekla je.

Lek stigao iz Amerike, a država gradila kuću

Život ove male porodice ubrzo se preokrenuo nabolje. Kada se pročulo o Tanjinoj skromnosti i činjenici da je Nađu uzela čistog srca, odbijajući da prima novčanu pomoc jer “ima drugih kojima je potrebnija”, lokalne vlasti su odlučile da reaguju. Gradonačelnik Čačka Milun Todorović tada je izjavio:

– Tanji sam saopštio radosnu vest. Njoj je bilo neprijatno, jer je skromna žena koja nikada ni od koga nije ništa tražila. Znam je već dugo, ona ima svoju cvećaru, i uvek sam kod nje kupovao cveće. Divna je majka i baka. Siguran sam da je mala Nađa pronašla pravi dom u kom će joj biti pruženo sve što dete treba da ima, a pre svega topao majčinski zagrljaj – rekao je.

Na njenom placu u Ljubiću podignuta je kuća kako više ne bi morale da žive kao podstanari, a najveća, a najvažnija pobeda stigla je nešto kasnije.

Kako je tada javno potvrdila direktorka Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje Sanja Radojević Škodrić, maloj Nađi je o trošku države odobrena revolucionarna genska krema. Ova terapija, registrovana u Sjedinjenim Americkim Državama kao jedini pravi lek za “decu leptire”, košta neverovatnih 630.000 dolara godišnje za samo jednog pacijenta.

Danas, mala Nađa više nije sama i zaboravljena u bolničkom krevecu. Ona ide u vrtić, raste okružena Tanjinim ćerkama i unucima koji je doživljavaju kao svoj rod. Iako i dalje živi u stalnim bolovima i svakodnevno prolazi kroz bolna previjanja ruka, uz nju je njena Tanja – žena koja je dokazala da prave majke ne rađa samo telo, već pre svega neizmerna, čista ljubav.