Na radnim akcijama više od 100 venčanja, samo Jovan 12 puta bio kum! Sećanje niškog Kluba brigadira na dane ORA i omladinu koja je gradila SFRJ

Bio je 1. april kada se 1946. godine, u tek oslobođenoj zemlji, krenulo u obnovu Jugoslavije od razaranja tokom Drugog svetskog rata i izgradnju nove države. Omladina, puna entuzijazma, stupala je u radne akcije, koje su se održale u toj velikoj socijalističkoj zemlji sve do 1989. i osvita njenih poslednjih dana.

Članovi Kluba brigadira Niš su okupljanjem obeležili 81 godinu otkako su i Nišlije počele da stiču udarničke značke. Za vreme trajanja akcijaštva, što je možda i najvrednije u celoj priči, jeste da su dani na akcijama doveli do više od stotinu venčanja.

Prilikom samog ulaska u klub u Ulici Kosovke Devojke u Nišu stiče se utisak da se nekako vratilo vreme, da se tu čuva duh SFRJ, kao da su slike same prostorije otrgnute od realnog vremena. Crvene zastave, likovi Josipa Broza Tita, slike s radnih akcija na kojima su mladi i nasmejani ovekovečeni s krampovima, ašovima, kako guraju kolica… Česta su ovde druženja na kojima se sećaju starih vremena, evociraju uspomene.

Sibin Stepanović, predsednik kluba, kaže za Kurir da okupljaju nekadašnje akcijaše koji su učestvovali u velikom pokretu ne samo obnove zemlje već i kasnijim građevinskim, ekološkim i drugim akcijama.

– Neka prva akcija, kako se pamti, bila je sakupljanje ogrevnog drveta na Crnom vrhu jer narod nije imao čime da se ogreje. Kasnije su došle krupne akcije kao što je gradnja hidroelektrane “Đerdap”, gradnja auto-puta Niš-Beograd… Ne mogu se ni izbrojati akcije na kojima smo učestvovali kao pomoć građevincima, a stalni pokreti su bili pošumljavanje. Naš klub postoji od 1979. i ovde se okupljamo svi koji smo davno bili učesnici ORA, nebitno je da li u našoj ili nekoj drugoj brigadi. Bitno je da se družimo, a moram da kažem da su Niš i jug Srbije dali mnoge vredne brigade – naglašava Stepanović.

On kaže da pamti na desetine brakova u istoriji akcijaštva.

– To je bilo divno. Mladić i devojka se upoznaju na radnoj akciji i kasnije se venčaju, a onda zajedno idu u neki drugi građevinski ili sličan poduhvat. Samo u našoj brigadi je bilo nekoliko brakova koliko pamtim, a u Nišu je bilo 11 brigada, pa sad možete misliti koliko je brakova sklopljeno – objašnjava Stepanović.

Jovan Milićević ima 85 godina i jedan je od prvih komandanata u brigadi. Samo on je čak 12 puta bio kum na brigadirskim venčanjima.

– Radne akcije su bile mesto gde je nekada mladost cvetala iz svih gradova bivše Jugoslavije. Na radnim akcijama se ne pamti da je nekada bilo nekog incidenta. Grad se ujutru budio uz pesmu akcijaša. Uz kolica, kramp, lopate i žuljeve bilo je divnog druženja, tako da sam 12 puta bio kum na našim brigadirskim venčanjima. Zanimljivo je bilo kada sam bio u Novom Sadu i neko me doziva “Gde si, kume, komandante?” – priča Milićević.

Ta naša venčanja na radnim akcijama bila su pravi spektakl s malo sredstava, a puno ljubavi, naglašava.

– Mladoženja je mladu vozao u radnim kolicima. Nekada i mladu i mladoženju brigadiri voze kolicima na venčanje, ma sve je bilo veselo. Ruke pune žuljeva, al’ srca puna. I to su bili mladići i devojke iz Vršca, Donjeg Vakufa, Sombora, Beograda, Titovog Velesa, da ne nabrajam. To se odvijalo tako što se prvo venčaju u brigadi, a onda ozvaniče i u opštini u kojoj su odabrali da žive – objašnjava komandant Joca i sve je podsećalo na scenu iz filma “Ljubi, ljubi, al’ glavu ne gubi”, kada su Boba i Marija na jednoj od radnih akcija.

Stepanović i on naglašavaju da su u mnogim naseljima doveli vodu i kanalizaciju, da su sarađivali često s vojskom, da mnogi delovi Niša dugo ne bi dobili urbani okoliš da nije bilo akcijaša. Zanimljivo je da su akcijaši redovno doterivali i uređivali Tvrđavu, korito Nišave i prostore za koje sada građani iz budžeta daju milione.