Kako će se razvijati odnosi SAD i Katara nakon rata u Iranu?

Pre nešto manje od tri godine poznati republikanski senator Lindzi Grejem govorio je na forumu u Dohi kada je rat Gazi tek počeo. Iako se radi o izrazito pro-izraelskom senatoru i političaru koji podržava američku intervencionističku politiku prema neprijateljskim entitetima, jedna poruka govora spada u najzanimljivije ilustracije kompleksnog odnosa između Sjedinjenih Država i Katara.

Govoreći o Hamasu i kritikama zbog prisustva njihovih političkih predstavnika u Kataru, Grejem je tada izjavio da su oni u Dohi „kako bismo mogli da razgovaramo sa njima“ i na čemu je zahvalan domaćinima, praktično priznajući da upravo katarski kanal komunikacije omogućava Vašingtonu i njegovim saveznicima određeni uticaj na jednu od najvažnijih palestinskih organizacija. U isto vreme, Grejem je snažno branio američko vojno prisustvo u regionu i značaj baze Al Udeid, najveće američke baze na Bliskom Istoku čije funkcionisanje u potpunosti plaća vlada u Dohi.

Tada je možda delovalo da Katar uspešno balansira između različitih centara moći – održava odnose sa Iranom, Hamasom, Turskom i Zapadom istovremeno. Međutim, rat sa Iranom dramatično je promenio percepciju bezbednosti u čitavom Zalivu i naterao Dohu da mnogo ozbiljnije razmišlja o tome koliko je američka zaštita zapravo nezamenjiva, ali i da li je politika balansiranja sa Iranom i drugim akterima dugoročno održiva.

Tokom sukoba između Irana, Izraela i Sjedinjenih Država čitav region Zaliva našao se pod ogromnim pritiskom. Napadi na energetsku infrastrukturu, strah od dugotrajne blokade Ormuskog moreuza i mogućnost širenja sukoba na susedne države otvorili su pitanje koliko su male zalivske monarhije zaista bezbedne u scenariju velikog regionalnog rata. Katar je formalno ostao po strani, ali je praktično bio deo sukoba samom činjenicom da se na njegovoj teritoriji nalazi Al Udeid, ključni logistički i komandni centar američkih operacija u regionu. Upravo je ta baza godinama predstavljala osiguranje da nijedna regionalna sila neće direktno ugroziti Katar, ali je rat pokazao i drugu stranu medalje, a to je da američko prisustvo istovremeno čini Dohu potencijalnom metom u slučaju šire eskalacije.

To je posebno važno za državu poput Katara, koja je svoju spoljnu politiku gradila na pragmatičnom balansiranju. Doha je poslednjih petnaest godina uspela da izgradi imidž regionalnog posrednika. Katar je razgovarao sa Talibanima kada većina Zapada nije želela direktne kontakte, održavao komunikaciju sa Hamasom uz prećutnu podršku Vašingtona i paralelno razvijao funkcionalne odnose sa Iranom zbog zajedničkog gasnog polja. Takva politika donosila je ogromnu diplomatsku korist u periodima relativne stabilnosti. Rat sa Iranom pokazao je koliko je teško ostati neutralan kada region uđe u fazu otvorene konfrontacije velikih sila.

Za katarsko rukovodstvo najveći problem nije potencijalna vojna ugroženost, već pitanje dugoročne strateške pouzdanosti američke politike. Tokom prethodnih godina u Zalivu se sve više razvijao utisak da se Vašington postepeno povlači sa Bliskog Istoka i fokusira na Kinu i Indo-Pacifik. Povlačenje iz Avganistana dodatno je pojačalo sumnje među američkim partnerima. Upravo zbog toga su države Zaliva počele intenzivnije da diversifikuju svoje međunarodne odnose, razvijajući veze sa Kinom, Indijom i drugim akterima. Ipak, kada je region ponovo ušao u ozbiljan rat, pokazalo se da nijedna druga sila nema vojnu infrastrukturu, obaveštajne kapacitete i političku volju da zameni američku bezbednosnu ulogu.

Upravo zbog toga će Doha verovatno još više da vrednuje odnos sa Vašingtonom nakon ovog rata, iako će istovremeno da pokušava da zadrži deo svoje strateške autonomije. Katarsko rukovodstvo sada mnogo jasnije vidi razliku između ekonomskih partnerstava i stvarnih bezbednosnih garancija. Kina može da bude veliki kupac LNG-a (tečnog gasa), Evropa važan investicioni partner, a Iran neizbežan sused sa kojim mora da postoji komunikacija, ali jedino SAD imaju kapacitet da vojno zaštite zalivski bezbednosni sistem u slučaju regionalnog kolapsa ili napada na energetsku infrastrukturu ove države.

Istovremeno, ni odnosi između Vašingtona i Dohe nisu bez tenzija. U američkom političkom prostoru raste pritisak dela republikanaca i proizraelskih krugova zbog katarskih odnosa sa Hamasom. Katar se već godinama suočava sa optužbama da pruža politički prostor islamističkim pokretima, iako sama Doha insistira da upravo zbog tih kontakata može da igra ulogu posrednika u krizama. Grejemov govor bio je zanimljiv upravo zato što je implicitno priznao ono što mnogi u Vašingtonu privatno prihvataju, a to je da je Katar često koristan upravo zato što održava kontakte koje druge američke saveznice nemaju. Međutim, nakon rata sa Iranom i daljeg zaoštravanja regionalnih odnosa, moguće je da će američka administracija od svojih partnera u Zalivu očekivati jasnije političko svrstavanje.

Za Katar će naredne godine verovatno biti period veoma opreznog balansiranja. Doha neće odustati od svoje diplomatske fleksibilnosti, jer joj je upravo ona omogućila da postane globalno relevantan akter uprkos maloj teritoriji i populaciji. Rat je pokazao da u ekstremnim krizama male države pre svega razmišljaju o fizičkoj bezbednosti i opstanku sistema. U takvom okruženju američka baza u Kataru ostaje centralni stub bezbednosne strategije čitave države, ali i razlog zbog kog sama država može da bude meta neprijatelja.

Možda je upravo zato Grejemov govor danas mnogo značajniji nego kada se desio. Njegova rečenica da je Hamas u Kataru „kako bismo mogli da razgovaramo sa njima“ zapravo je pokazala suštinu katarske spoljne politike. Doha pokušava da bude prostor komunikacije između aktera koji međusobno ne razgovaraju. Rat sa Iranom podsetio je i Katar i ostatak Zaliva da u svetu velikih sukoba diplomatija ima svoje granice, a da bez američke vojne moći čitava regionalna arhitektura postaje mnogo nestabilnija i ranjivija.

Dimitrije Milić, politikolog iz organizacije “Novi treći put”