Nije prošlo mnogo dana otkako smo ovde citirali zlatno pravilo novinarstva da jedna dobra slika vredi koliko i hiljadu reči.
Sada nas prilike nagone da objavimo i tzv. Šolakov amandman na ovu tvrdnju: mož’ da bidne, al’ ne mora da znači.
Hoće se reći da postoje situacije u kojima će novinari pozvati gledaoce da veruju njima, a ne sopstvenim očima. Kao što to rade od sinoć povodom Đilasovog huliganskog ispada.
Da podsetimo…
Do sada je najmanje pola Srbije (cca četiri miliona ljudi) videlo snimak kako Dragan Đilas, lider opozicije u Srbiji, prilazi grupi tinejdžera i svađalački ih pita šta to rade. Pitanje je, dabome, retoričko, onaj koji pita ne očekuje odgovor, jer ga zna. Klinci na snimku tehnički rade isto ono što su onomad radili Đilas i njegovi sledbenici – lepkom fiksiraju za vertikalnu površinu komad papira. Sinoć je na papiru pisalo “Đilas lopov”, onomad “Ubice”. (Činjenica da je prvo fakat, dokazan svojevremeno nalazom Vladinog Saveta za borbu protiv korupcije, a ovo drugo kleveta, drugi je par rukava, i nije predmet ovog komentara.)
Elem, Đilas pita momke šta to rade i ne čekajući odgovor zaleće se na njih. Ovaj trenutak se na snimku jasno vidi, a nedvosmisleno je jasno i ono što sledi, jer se figura Dragana Đilasa, višeg za glavu ili dve od tinejdžera među koje ulazi, i duplo širih ramena, ističe. Koga ne mrzi, ili ko nema transfer blama, može da odgleda snimak do kraja, da vidi kako se deca izmiču, a Đilas zaleće, i tako nekoliko puta…
E sad, ovaj i ovakav video-zapis isečka naše stvarnosti i sunovrata jednog političara prati komentar Šolakovih novinara: “Dragan Đilas u Urgentnom centru, napala ga grupa ljudi koja je lepila plakate protiv njega”!
Uz ovo, emitovan je i iskaz izvesnog Đorđa Aleksića, “člana stranke SSP koji je bio sa Đilasom”: “Ja sam legao preko njega, i oni su nastavili da nas šutiraju zajedno.” Nagledali smo se do sada svega, ali ovakav primer odanosti nije zabeležen još od juna 1943, kad je na Sutjesci verni vučjak Luks skočio na Tita da ga zaštiti od nemačke bombe! Mada ni požrtvovanost novinara koji su na ovaj način zalegli za osvedočenog nasilnika nije mnogo manja. Pitanje je koliko je njih, pravdajući ovu Đilasovu eskapadu, zaradilo otvoreni prelom karaktera…
Gorku šalu na stranu, svedoci smo mrvljenja i poslednjih trunki profesionalizma N1 i Nove, a to nikoga ne može da raduje. Ali ni da iznenadi. Napravljene da budu sredstvo propagande jedne političke opcije i interesa medijskog tajkuna Dragana Šolaka, ove televizije i do sada su bile sinonim za tendenciozno izveštavanje – od višestrukog uvećavanja broja učesnika raznih protesta, do platforme za osvedočene mrzitelje Srbije. Ali ovakav raskorak između činjenica (dokumentovanih video-snimkom!) i njihovog komentara nezabeležen je.
Šta je sledeće? Disklejmer, brzo pročitano upozorenje posle vremenske prognoze u kojoj N1 ili Nova saopštavaju da kiša pada ili ne pada i da je temperatura takva i takva: “U slučaju da izlazite napolje, ipak proturite ruku kroz prozor”?
Pre dva dana nešto što se zove Koalicija za slobodu medija, a čine je novinarske organizacije u kojima većinu imaju baš Šolakovi novinari, pozvala je strane novinare da “izveštavaju o borbi za slobodu građana Srbije od autokratskog režima Aleksandra Vučića” i pozvala ih da osude političare u svojim zemljama koji podržavaju Srbiju i njeno napredovanje ka EU!
Može li se dalje od ovog?
Može. Da se lepo pozdrave s profesijom novinara, jer je od nje istina neodvojiva, i da izađu na sledeće izbore kad su već toliko u politici. S Đilasom ili bez njega, ionako će im na isto izaći.
N.N.
