PAD komunizma i tranzicija istočne Evrope početkom devedesetih godina prošlog veka iznedrili su mnoge pozitivne pojave koje su uticale na istočnoevropske zemlje.
AP Photo/Thomas Peter
Države su postale deo slobodnog tržišta, a sloboda govora i demokratija, tj. pravo izbora, postali su mejnstrim. Međutim, upravo slobodu govora, demokratiju i slobodno tržište – jedine „vrednosti“ proistekle iz te tektonske promene – itekako je zloupotrebila, a po nekima i stvorila, duboka država. Njen glavni igrač u procesu razgradnje država i stvaranja „otvorenog društva“ postao je Džordž Soroš, nekada „siromašni“ student ekonomije koji je „preko noći“ postao milijarder i „filantrop“ (čovekoljubac). Međutim, istina o Džordžu Sorošu mnogo je mračnija i monstruoznija i, prema ovoj interpretaciji, svoje korene ima u periodu Holokausta, kada su nemački nacisti progonili i ubijali Jevreje.
Život Džordža Soroša, zapravo Đerđa Švarca, mađarskog Jevrejina, nakon 1991. godine relativno je poznat. Njegov Fond za otvoreno društvo nastao je 1993. godine i iz njega se većinski finansiraju aktivnosti NVO sektora širom istočne Evrope, ali i sveta – Afrike, Azije, Južne Amerike i SAD.
Svi kontinenti postali su u prethodnih 35 godina njegovo „igralište“. Na tom terenu on je, uz pomoć dobro razgranate mreže, raširio svoj uticaj, gradeći društvo ne po meri čoveka, već po meri svoje fiksacije da svet treba da postane globalno selo – bez država, suvereniteta naroda, nezavisnosti i različitosti.
Kako se rodio monstrum?
Soroševa „karijera dobrotvora“, ipak, nije počela 1991. godine. On „instinkt za preživljavanjem“ nosi od ranog detinjstva. Kako je sam priznao za američku mrežu CBS, uz pomoć tog instinkta, ali i monstruoznog postupanja prema sopstvenim sunarodnicima, preživeo je Drugi svetski rat u Mađarskoj.
U sopstvenoj biografiji navodi da je rat za njega počeo 1944. godine, kada se dogodila nacistička okupacija Mađarske Mikloša Hortija. Mađari su želeli da izdaju Nemačku i da pređu na stranu saveznika, Hitler je to otkrio i odlučio da neutrališe Budimpeštu kao moguću pretnju na jugu Rajha. Kako je kasnije utvrđeno, uprkos progonima i uništenju Jevreja koji su počeli u Hortijevoj Mađarskoj 1941. godine, Adolfu Ajhmanu naređeno je da preostalih 550.000 mađarskih Jevreja sa teritorije predratne Mađarske i oblasti koje su okupirali pošalje u koncentracione logore, u kojima će svi biti istrebljeni.
Spomenuti intervju, dat nekoliko decenija kasnije, gde je priznao da je bio učesnik Holokausta, ali na nacističkoj strani, Soroš je pokušao da opovrgne. Takozvani „fakt-čekeri“, među njima i Newsweek, u jednom trenutku bili su u potpunosti u službi prikrivanja ovog dela njegovog života. Ipak, istinu nije moguće sakriti, štaviše, sami su je otkrili.
Naime, u pripremama za sprovođenje paklenog nacističkog plana svoju ulogu imala su i „Jevrejska veća“ (nem. Judenräte). Administrativna tela, napravljena od strane nacista, imala su zadatak da naprave spiskove Jevreja, tj. da ih registruju. Od strane nacista ovo je bilo opravdavano navodnom željom da Jevreji ne budu „ilegalni“, već da postanu punopravni građani. Visoki članovi Jevrejskih veća znali su o čemu se radi, ali su se, zbog lične bezbednosti i preživljavanja, odlučili na kolaboraciju sa samim Satanom, na štetu svog naroda.
Soroš nije bio izuzetak. Štaviše, upravo njegovi fakt-čekeri navode da je radio kao „glasnik“ za Veće. Svi podaci koje je javnost saznala o njegovom životu deo su biografske knjige „Soroš: Život i vreme mesijanskog milijardera“, koju je napisao Majkl Kaufman u saradnji sa samim Sorošem.
Prema podacima iz knjige, dok je radio za Veće, bilo mu je naređeno da prenese poruke ljudima u nekoliko delova Budimpešte. Njegov otac Tivadar pročitao je poruke i rekao sinu da su to, ustvari, naredbe o deportaciji koje Džordž treba da odnese jevrejskim advokatima sa spiska.
Tivadar je savetovao sina da poruke odnese, ali da „upozori“ te ljude da će, ukoliko budu pratili naredbe, svi biti deportovani.
„Sećam se jednog čoveka kod kojeg sam otišao, a koji mi je rekao: ‘Znaš, ceo svoj život bio sam građanin koji poštuje zakon, nisam uradio ništa pogrešno, nemam razloga da se oglušim o ovu naredbu i siguran sam da mi se ništa loše neće desiti’“, rekao je Soroš.
Uz to je dodao da je predao raport ocu nakon što se vratio i da su tada imali razgovor o pravilima, tj. o tome kojim pravilima treba da se povinuje, a koja treba da prekrši. Nakon tog „prigodnog“ razgovora sa ocem, Tivadar mu je rekao da prestane da radi za Veće.
Potpuno neverovatna priča, na nivou naučne fantastike, u kojoj saradnik nacista ide da preda naređenja svojim sunarodnicima o deportaciji, a oni mu govore da će poslušati jer im se sigurno ništa loše neće desiti, samo je uvod u dalje izmišljotine koje je Soroš izneo pravdajući svoje učešće u masakru nad sopstvenim narodom.
Kako se holokaust nad mađarskim Jevrejima odvijao, u jednom trenutku nacisti su počeli da se rešavaju i kolaboracionista. Onaj ko pristane da sarađuje sa okupatorom siguran je samo do momenta kada okupatoru više nije potreban. Zato je Sorošev otac Tivadar uspeo u okupiranoj Budimpešti da nabavi prave dokumente za svog sina, na ime Šandor Kiš. Uz dokumente, krivotvorio je i čitavu porodičnu istoriju. Uz to je platio nacisti po imenu Baumbah, koji je Soroša, tj. Šandora Kiša, trebalo da čuva i predstavlja kao svoje kumče.
Takođe, Baumbah nije samo čuvao petnaestogodišnjeg Soroša. Od njega je dobio i zlata vredne informacije koje je posedovalo „Jevrejsko veće“, kao i njihovi glasnici, sa spiskom jevrejskih bogataša koji su izbegavali deportaciju, odnosno fizičko uništenje od strane nacista kroz kolaboraciju sa njima.
Na spisku je bio i Mor Kornfeld, bogati jevrejski aristokrata. U knjizi doslovno piše da je „Baumbahu bilo naređeno da ode na imanje Kornfelda i zapleni umetnička dela, posuđe i dragocenosti“, tj. sve što je imalo neku vrednost. Učešće Soroša u konfiskaciji imovine opravdano je time da je „Baumbah, umesto da ga ostavi u Budimpešti na tri dana, poveo sa sobom“.
Navodno, dok je Baumbah pljačkao bogatog Jevrejina koji je određen za odstrel, Soroš je, poput razigranog dečaka, vreme provodio sa njegovom poslugom jer je „prvi put bio u poseti takvom imanju“. Dok je njegov „zaštitnik“ pravio spisak srebrnih kašika i viljušaka čoveka kojeg će da ubiju u gasnoj komori, Soroš je navodno prvi put u životu jahao konja. Kako doslovno navode, „nije sarađivao (kolaborirao sa nacistima) ni sa kim, već je vodio računa o svom primarnom zadatku – da niko ne posumnja da je on Šandor Kiš“.
„I ako sam bio tamo, i ako nisam, bio sam samo posmatrač. Imovina je oduzeta, a ja nisam imao ulogu u oduzimanju“, rekao je Soroš 1998. godine u intervjuu za „60 minuta“ na CBS-u.
Cela ova priča, dostojna trećerazredne holivudske produkcije, nastala je četiri godine nakon ovog intervjua. A u intervjuu je, bez trunke kajanja, kao najgori psihopata i sociopata, na konstataciju novinara da bi takvo iskustvo mnoge odvelo direktno kod psihijatra i na pitanje da li je bilo teško tako postupati sa ljudima, posebno svojim sunarodnicima, sa blagim osmehom na licu odgovorio: „Nimalo“!
Kako je monstrum postao milijarder?
Takav monstrum, sa crtama psihopate i sociopate najgore vrste, koji u dubini svoje duše mrzi ljudski rod, na isti način, hladno i nehumano, poneo se i kada je nakon 1991. godine počeo da gradi koncept „otvorenog društva“. Prema tom satanskom konceptu, svet treba da bude toliko „otvoren“ da granice uopšte ne postoje.
Problem je nastao onog trenutka kada je otvaranje granica država preraslo u manipulaciju načinom života, tj. implementaciju degenerativnih aktivnosti – homoseksualizma, pedofilije, transdženderizma i narkomanije – u društva u kojima Fond za otvoreno društvo ostvaruje direktan ili indirektan uticaj.
Budući Jevrejin po nacionalnosti, prosečan posmatrač njegovih aktivnosti očekivao bi da je Soroš čovek koji podržava državu Izrael, da je čak i cionista, a možda i radikalni nacionalista. Međutim, ispostavilo se da upravo zbog svoje ideje „otvorenog društva“ on nije ništa od ponuđenog. Štaviše, on, tj. njegov Fond, u dobroj meri finansira pro-palestinske proteste širom Evrope i sveta.
Ukoliko je nekome bilo čudno iz kog razloga radikalni „woke“ levičari, anarhisti, ekstremni neoliberali i druge povezane grupe koje finansira Soroš tako gorljivo protestuju za prava Palestinaca, odgovor je upravo u njegovoj ideji „otvorenog društva“.
Soroš se ne protivi samo Izraelu kao entitetu koji postoji u svojim granicama, sa svojom vladom i suverenitetom. On se protivi svim državama i svakom obliku suvereniteta koji ne počiva u rukama jednog svetskog centra iz kojeg se upravlja.
Za finansiranje svih ovih mnogobrojnih pokreta, organizacija i udruženja potrebne su velike količine novca. Pitanje koje se postavlja jeste kako je došao do tolike količine sredstava.
Prvo „rešenje“ ovog „problema“ mediji, od kojih se mnogi finansiraju na istovetan način, nalaze u činjenici da je Soroš „grobar Banke Engleske“. Samo dve godine pre osnivanja Fonda za otvoreno društvo, on je kao tržišni špekulant 1991. godine kupio ogromne količine engleske funte tokom više meseci jer je „primetio“ da je Velika Britanija pod nepovoljnim uslovima uključena u evropski ERM (mehanizam novčane razmene).
Prva milijarda
Prema službenoj istoriografiji, u septembru 1992. godine nastupila je „Crna sreda“, dan kada je on odjednom prodao 10 milijardi dolara u funtama i na tome „zaradio“ prvu milijardu dolara. Zbog njegove akcije Britanija je zapala u finansijsku krizu, funta je devalvirana i zemlja je morala da se povuče iz programa.
„Planirali smo da prodamo više od 10 milijardi. Zapravo, kada je Norman Lamont (tadašnji britanski ministar finansija), nešto pre devalvacije, izjavio da planira da pozajmi skoro 15 milijardi dolara da bi odbranio svoju valutu, mi smo bili zapanjeni činjenicom da je to baš onoliko koliko smo hteli da prodamo“, rekao je Soroš oktobra 1992. godine londonskom „Tajmsu“.
Fond za otvoreno društvo nastaje odmah nakon ove „akcije“, a koliko je ovo sve slučajnost, sled događaja ili sposobnost Džordža Soroša, svako treba da proceni za sebe.
Tek nekoliko godina nakon udara na Banku Engleske usledila je velika azijska finansijska kriza 1997. godine. Malezijski premijer Mahatir bin Mohamad direktno je optužio Soroša da svoje bogatstvo koristi da bi kaznio Savez nacija jugoistočne Azije jer su u svoje redove primili Mjanmar, koji je tada bio na udaru Soroša.
„Jevrejin je izazvao strmoglav pad valuta“, rekao je premijer i direktno označio krivca za kolaps.
Svoj finansijski uspeh i činjenicu da iz svake krize izađe bogatiji opisao je kao sposobnost da preživi.
„Bogat sam samo zato što znam kada nisam u pravu. Praktično sam preživeo priznajući sopstvene greške. Imao sam glavobolje zbog toga što sam u krivu. Kad si u krivu, moraš ili da se boriš ili da pobegneš. Kada donesem odluku, glavobolja nestaje“, rekao je Soroš.
Soroš u Srbiji 90-ih organizovao anti-ratni pokret
Za duboku državu suverenistička vlast Slobodana Miloševića postala je problematična onog trenutka kada je jasno i glasno poručio da želi da zaštiti sve Srbe i da sačuva naš način života, tradiciju, kulturu i identitet. Jednom rečju – Milošević je postao glavobolja.
Međutim, u početku su predstavnici duboke države smatrali da na razvalinama Jugoslavije imaju plodno tle za sejanje svojih monstruoznih ideja. U jeku zaoštravanja sukoba u bivšoj SR Hrvatskoj i napada na kasarne legitimne JNA od strane neo-ustaša obučenih u uniforme ZNG i HOS-a, u Beogradu se stvarao antiratni pokret. Demonstracije 9. marta 1991. godine bile su samo manifestacija nerazumevanja jednog dela javnosti da su naša bivša braća ponovo naoštrila kame kojima su nas klali u Jasenovcu. Zadatak tada tek posejanog NVO sektora u Srbiji bio je da kroz aktivnosti antiratnog pokreta oteža vlastima kontrolu nad situacijom.
Videći razvoj događaja na terenu i da je novouspostavljena vlast Miloševića praktično odmah pokazala da neće dozvoliti gušenje i novi genocid nad Srbima, Soroš je već 17. juna 1991. godine, samo tri meseca nakon 9-martovskog užasa, osnovao „Soroš fond Jugoslavija“.
Za ovih 35 godina Fond je menjao imena. Pokušavajući da spreči obojenu revoluciju i rušenje institucija države, Vrhovni sud Srbije je u februaru 1996. godine zabranio rad Fonda. Razlog je bila očigledna finansijska podrška ekstremističkim organizacijama, medijima, udruženjima i strankama, koje su bile spremne da izazovu građanski rat u Srbiji ukoliko ne uspeju da je pregaze protestima i antiratnim pokretima.
Kako se bližila NATO agresija na SRJ, Fond, tada pod imenom Fond za otvoreno društvo, pojačavao je svoj rad. U jednom trenutku praktično čitav NVO sektor bio je finansiran od strane Soroša i srodnih fondacija i agencija, poput Fonda braće Rokfeler, švedske SIDA, američkog NED-a i USAID-a. Tada su posebno značajni bili Fond za humanitarno pravo Nataše Kandić i Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko. Ipak, „majka“ antiratnog pokreta u Srbiji i svih ovih organizacija, Sonja Liht, direktno je učestvovala u osnivanju i radu Komiteta pravnika za ljudska prava YUCOM, Centra za antiratnu akciju (Vesna Pešić), Beogradskog ženskog lobija i Beogradskog ženskog parlamenta.
Upravo Sonja Liht vodila je Sorošev fond u Srbiji, tj. Jugoslaviji, do 2003. godine i direktno učestvovala u razbijanju SR Jugoslavije na kraju tog procesa, tj. transformaciji zajedničke države Srbije i Crne Gore u državnu zajednicu (zajednicu država) SCG.
Može se reći da je razbijanje SRJ, koje je dovelo do referenduma o nezavisnosti Crne Gore 2006. godine, a posledično i do nasilnog otcepljenja Kosova i Metohije 2008. godine, bio poslednji veliki zadatak antiratnog NVO sektora.
Nakon ratova – udar na institucije i infiltracija
Po završetku građanskih ratova i konačne podele jugoslovenskog nasleđa, ciljevi i zadaci su se promenili, a finansijeri su ostali isti.
Danas u Srbiji aktivno deluje preko 38.000 organizacija NVO sektora. Nebrojeno mnogo njih nastalo je direktno iz Fonda za otvoreno društvo. Ne kaže se džabe da obojene revolucije nema tamo gde nema Soroševog fonda. Po pravilu, nakon uspeha, obaranja legitimne vlasti i razaranja institucija, NVO sektor širi se poput kuge. Kadrovi organizacija plaćenih od strane Soroša zaposedaju sve institucije.
Kako više nema opasnosti od rata, NVO sektor, predvođen Sorošem, oštricu je usmerio ka načinu života, tradiciji i kulturi. Kroz institucije u Srbiji infiltrirali su se, na prvom mestu, u obrazovanje. Promocija svih onih degenerativnih aktivnosti došla je preko NVO sektora koji ishodište ima u Soroševoj fondaciji.
Takođe, osim obrazovanja, direktno je udareno i na zakonodavstvo, ali i na politiku uopšte. Na primer, tzv. „Otvoreni parlament“, projekat CRTA-e, koja se bavi izborima, nazvan je u potpunosti u skladu sa postulatima Soroševog „otvorenog društva“. U društvu u kojem sve treba da bude „otvoreno“, transparentna je i činjenica da je prva sredstva za osnivanje CRTA-e donirao upravo Sorošev fond. Ne treba, stoga, da čudi aktivnost CRTA-e u tekućoj obojenoj revoluciji i posebno ekstreman stav prema suverenističkim vlastima u Srbiji danas.
Soroš je kumovao i osnivanju „Građanskih inicijativa“, još jednog velikog „darodavca“ manjih NVO po Srbiji, koje direktno utiču na društvo u celini. Tradicionalno, Soroševa fondacija veoma je aktivna u finansiranju omladinskih organizacija.
Tako je Krovna organizacija mladih Srbije (KOMS) direktno Sorošev produkt preko Građanskih inicijativa. Njih su, pored GI, osnovali još i Mladi istraživači Srbije, Omladina JAZAS, Omladinski informativni centar i Savez izviđača Srbije. U okviru KOMS-a, na samom početku 2003. godine, delovali su i Omladinski savet Vojvodine i Studentska unija Srbije. Cilj je bio „podizanje svesti javnosti o poziciji mladih i uspostavljanje institucionalnog tela za brigu o mladima“.
Međutim, ciljevi koji su ostvareni ticali su se i projekata mobilisanja mladih da izađu na glasanje i uspostavljanja 13 koalicija mladih na lokalu. Na kraju je KOMS, osnovan tada Soroševim novcem i novcem sličnih fondacija i organizacija, postao nacionalni krovni savez mladih, upravo onako kako je krojen Zakon o mladima Republike Srbije 2011. godine. Praktično, vlast Demokratske stranke Borisa Tadića udarila je temelje i dozvolila direktan ulazak Soroša i NVO sektora u celini u institucije kada je u pitanju organizovanje i rad sa mladima, tako što su Soroševu NVO KOMS proglasili državnom institucijom.
Na identičan način rađeno je sa feminističkim NVO, za koje je ranije rečeno da ih je osnivala još Sonja Liht početkom devedesetih. Nakon završetka ratova rad na „zaštiti žena“ postao je posebno bitan. Neposredno nakon ratova akcenat je bio na silovanim ženama. Danas je u centru pažnje tzv. „femicid“, tj. ubistvo žene „samo zato što je žena“. Naravno, u kreiranju potpuno lažnog narativa da se odvija otvoreni rat muškog pola protiv žena, Soroš je odigrao ključnu ulogu.
NVO sa ubedljivo najvećim brojem sponzora u Srbiji je Autonomni ženski centar. Od svog osnivanja 1993. godine pa do danas broji oko 150 donatora. Praktično sve fondacije, agencije i udruženja koja su ikada dala neka sredstva u istočnoj Evropi za rad NVO sektora bili su donatori AŽC-a. Samo za poslednje tri godine, za koje u godišnjem izveštaju o radu daju precizne podatke o tome koliki su budžet imali na raspolaganju, navode da se radi o 1.341.083 evra. Godišnje, preko 400.000 evra donatori izdvajaju za rad organizacije.
Preko finansiranja ovakvih organizacija udara se na stub društva – porodicu. Majke, kćerke, sestre, devojke, supruge okreću se protiv svojih očeva, muževa, braće i partnera. Finansiranje antisrpskih, anarho-liberalnih NVO ima dalekosežne posledice po društvo u celini. Prvo stvaranje paralelnih institucija, van sistema, koje zatim, kako je to urađeno sa KOMS-om, ulaze u sistem i postaju institucije u institucijama, proces je koji je započet nakon prve obojene revolucije 2000. godine.
Na tom procesu predano je radio Džordž Soroš, monstruozni saradnik nacista u Holokaustu, genocidu nad sopstvenim narodom. Institucije sistema u Srbiji, koje tokom druge obojene revolucije spominju i vlast i blokadersko-teroristički pokret, moraju da pronađu snagu da se odupru nasrtajima Soroša i njegove mreže. Samo na taj način Srbija može da opstane.
(24sedam)
Klikni na zvezdicu u gornjem desnom uglu i zaprati Novosti na Google News platformi
