MIGRANTE ŠALjU U HABOVE IZVAN EU: “Novosti” istražuju – Promene u politici Brisela prema ilegalnim “stanarima”

Migrantska kriza koja već deceniju duboko potresa Evropu, koja je prouzrokovala pad više vlada u različitim zemljama i postojano menjala, i još menja, tradicionalne vrednosti i demografsku sliku Starog kontinenta, nastavlja da postavlja veliki problem za briselsku administraciju i evropsko jedinstvo. U EU sada nastoje da pooštre azilantske mere.

Mnogo puta su to do sada pokušali, ali su svi ovi napori praktično udarali u zid. Neke države su odbijale da uopšte prime izbeglice, poput Mađarske, Poljske, Češke ili Slovačke, druge su trpele najveći udar, kao što su to Grčka, Italija ili Španija, dok su treće pokušavale da iz cele ove priče izvuku najveću korist, prihvatajući samo onu radnu snagu koja im najviše nedostaje na tržištu, poput Nemačke.

Različiti fondovi koji su u tu svrhu stvarani u Berlamonu nisu previše opuštali tenzije. Evropska komisija sada je odlučila da pojača zakonodavstvo, a jedna od najnovijih predloženih mera prethodne sedmice je stvaranje “habova”, odnosno prihvatnih centara van granica EU za odbijene podnosioce zahteva za azil. Sličnih pokušaja bilo je i ranije, a oni kojima je zapadni eldorado ostao nedosanjani san, samo su iznova pokušavali istu avanturu, neki i po više puta, i po cenu umora, gladi, stradanja, plaćanja, tumaranja po međugraničnim bespućima i višemesečne neizvesnosti.

Predložene “habove” Brisel neće sam otvarati, već će omogućiti zakonski okvir za zemlje članice da sprovode ovakve incijative, uz istovremeno obavezno poštovanje međunarodnog zakonodastva. Zaoštrava se i papirologija za odbijene azilante. Njima je novim merama zaprećeno da će im se, ukoliko odbiju da izvrše zakonsku obavezu da napuste zemlju u kojoj su neželjeni gost, biti konfiskovana dokumenta, uskraćena socijalna pomoć, biće smeštani u pritvor, a izadavaće im se i produžena zabrana za ponovni legalni ulazak u dotičnu državu, pa čak i na teritoriju cele EU.

One koji ne ispoštuju nalog za napuštanje teritorije, vlasti bi u pritvoru mogle da zadrže čak dve godine. Maksimalni rok za zabranu ponovnog ulaska podigao bi se sa 5 na 10 godina, odnosno čak 20 za osobe visokog rizika. Rok za napuštanje zemlje iznosio bi između 7 i 30 dana, zavisno od toga kako odluči zemlja članica.  

Novost u predloženim merama, posle višemesečne diskusije, jeste i međusobno priznavanje sudskih akata u ovom domenu među članicama, pa će tako odluka doneta, na primer, u Rumuniji, na dobrovoljnom principu nacionalne administracije, važiti i u Švedskoj. To je učinjeno s namerom da se izbalansira disparitet i harmonizuje regulativa među članicama u ovom domenu. Istovremeno, na taj način će se mnogo teže izbegavati odluke za napuštanjem teritorija, jer se danas odbijeni azilanti u Belgiji, sklone, na primer u Nemačkoj. Tako bi se stvorila svojevrsna pravna institucija “evorpske zabrane boravka”. Umreženi “šengenski sistem” bi se koristio i u te svrhe.

Cilj evropskih vlasti je da sve zabrinutijim građanima EU na ovaj način pokažu da “kontrolišu situaciju”.

– Ove mere će ljudima povratiti osećaj da imamo kontrolu nad onim što se dešava u Evropi – izjavio je Magnus Bruner, komesar za unutrašnje poslove i migracije koji je sa svojim timom sačino predlog mera.

Statistika je pokazala da zemlje članice do sada u proseku napušta samo dvadesetak odsto odbijenih tražilaca azila, dok ostali ostaju da se ilegalno bore za bolje sutra.

Ova “maglovita” ideja “habova”, međutim, već sada nailazi na mnoštvo pitanja bez odgovora. Neizvesno je ko bi čuvao red u tim prihvatnim centrima, da li bi za to bili obučeni specijalni evropski službenici, kao ni da li će se ti centri umnožavati bez reda, kao pečurke posle kiše.

Kao primer lošeg odvijanja sličnih projekata, navodi se ranija ideja vlasti Velike Britanije da prihvatne centre otvori u Ruandi, što na kraju nije realizovano, ili namera zvaničnog Rima da nešto slično uradi u Albaniji, što tek čeka na ocenu Evropskog suda pravde.

Ne zna se ni u kojim zemljama bi “habovi” mogli da budu izgrađeni, ni ko bi tu izgradnju mogao da finansira, kao ni ko bi plaćao boravak izbeglica u njima, sve dok ih ne prihvate domaće vlasti.

Postoje države koje ne žele da prime neke svoje građane izbačene iz drugih zemalja, poput, na primer, Alžira koji uporno odbija da im izda “pasavane”, odnosno privremene putne isprave za jedno putovanje, kada ih proteraju iz Francuske, što je stvorilo i veliku diplomatsku zategnutost između dve zemlje. Oni bi, teoretski, sada mogli da budu smešteni u takvim budućim centrima.

Evropska izvršna vlast je u predlogu precizirala da bi “habovi” mogli da budu otvoreni samo u onim državama koje “poštuju vladavinu prava”. U tom smislu, do juna bi trebalo da se napravi lista sigurnih zemalja. Takođe, u prihvatne centre ne bi mogli da budu poslati maloletnici, ni porodice s maloltenom decom.

Nevladine organizacije su se pobunile protiv predloženih mera, pribojavajući se da bi na ovakvim mestima moglo da dođe do nekontrolisanog nasilja i da bi ona mogla da predstavljaju svojevrsne zone bezakonja, a da bi sve to značajno ugrozilo poštovanje ljudskih prava.

Pooštrene mere u migrantskoj politici, u trenutku kada mnoge članice EU ne znaju šta će s azilantima, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je sredinom prošle godine predstavila kao jedan od prioriteta u političkoj orijentaciji tokom svog drugog mandata. Sada se kreće u realizaciju.

Da bi nove mere, koje bi trebalo da zamene postojeću regulativu iz 2008. godine, zaživele, s njima bi, posle predloga Evropske komisije, trebalo da se slože Evropski parlament i Evropski savet koji okuplja zemlje članice, što nije nimalo jednostavno. Komesar Bruner se nada da će to biti što pre. Na ovaj način kompletirao bi se i Evropski pakt o azilu usvojen prošle godine, kojim se ojačavaju zajedničke granice, i koji bi trebalo da stupi na snagu sredinom 2026. godine.