Kako doživeti stotu: Tajna dugovečnosti Dejvida Atenboroa koju svako može da primeni

Dok planeta slavi stoti rođendan čoveka koji nam je približio čuda divljine, nauka pokušava da odgonetne kako je legendarni prirodnjak uspeo da zadrži britak um i neverovatnu vitalnost i u desetoj deceniji života.

Ser Dejvid Atenboro (Sir David Attenborough) ovog petka puni 100 godina – rođendan koji je proslavilo manje od 0,03 odsto ljudi. Omiljeni engleski voditelj i istoričar prirode, rođen 8. maja 1926. godine, svoj zdrav i dug život skromno pripisuje jednom ključnom faktoru: čistoj sreći.

Ipak, iza te “sreće” stoji fascinantna biografija čoveka koji je postao sinonim za ekološku svest i čuvara planete Zemlje, ali i za tajnu dugovečnosti.

Od detinjstva među fosilima, do globalne ikone

Rođen u Londonu, a odrastao u kampusu Univerziteta u Lesteru, Dejvid Atenboro je od malih nogu pokazivao opsesiju prirodom. Manje je poznata zanimljivost da je kao dečak sakupljao fosile i minerale, a jedna od njegovih “klijentkinja” bila je i mlada princeza Elizabeta, kojoj je prodao nekoliko primeraka za njenu kolekciju fosila.

Studirao je prirodne nauke na Kembridžu, a nakon službe u Kraljevskoj mornarici, 1952. godine započeo je karijeru na BBC-u, iako u to vreme nije ni imao televizor u svojoj kući.

Njegov početak nije bio obećavajući iz perspektive tadašnjih producenata: jedan od njih je rekao da Atenboro ne bi trebalo da se pojavljuje pred kamerama jer su mu “zubi preveliki”. Danas, ser Dejvid je jedina osoba koja je osvojila nagradu BAFTA u svim kategorijama televizijske tehnologije: crno-beloj, u boji, HD, 3D i 4K formatu.

Faktor sreće i genetska lutrija

Govoreći uoči svog 90. rođendana 2016. godine, Atenboro je za Gardijan istakao da razlog zašto je i dalje kognitivno i fizički sposoban, dok toliki njegovi vršnjaci pate od staračkih tegoba, “nije hrišćanska vrlina, već samo sreća”. To nije samo cinizam: sve više naučnih dokaza ukazuje na to da bi on mogao biti u pravu, barem donekle.

Neki ljudi su jednostavno “srećni dobitnici genetske lutrije”, nasleđivanjem retkih gena koji mogu da produže životni vek. Istraživanja sprovedena među stogodišnjacima (ljudima koji žive 100 godina ili duže) pokazuju da ove varijante gena ne sprečavaju samo starenje – već odlažu pojavu bolesti povezanih sa starenjem.

Bacanje genetske kockice ostavlja sve ljude da započnu igru života sa različitih pozicija, što znači da neki pojedinci jednostavno imaju veće šanse da žive duže. Kada je Atenboro rođen, očekivani životni vek u Velikoj Britaniji bio je oko 58 godina, dok je danas iznad 79 (izvor: ONS UK). Geni su deo “sreće” koju Atenboro pominje, ali to je samo deo priče o dugovečnosti.

Genetika ili način života – šta je važnije za dugovečnost

Ovo pitanje decenijama okupira pažnju naučnika, a sudeći prema poslednjim istraživanjima, genetika diktira dužinu života više nego što se ranije mislilo.

Naime, tokom protekle dve-tri decenije, studije su procenile da genetika ima relativno skroman uticaj na životni vek – svega 15 do 33 odsto. Ali, novo istraživanje objavljeno krajem januara u časopisu “Science“, pokazuje da geni čine čak 50 do 55 odsto očekivanog životnog veka – što je skoro duplo više od ranijih procena.

Čak i ako genetika čini polovinu životnog veka, način života je i dalje važan i postaje sve važniji s godinama. Naučni konsenzus je jasan: nijedna pojedinačna navika ne određuje dugovečnost sama po sebi – tajna dugog života je u ravnoteži četiri ključna faktora:

• fizička aktivnost,
• ishrana bazirana na biljkama,
• adekvatan san
• i upravljanje stresom su ključni igrači u trci za duboku i zdravu starost.

I na kraju, ali ne manje važno, aktivan društveni život je takođe faktor dugovečnosti. Tajna stogodišnjaka iz “plavih zona”, poput Sardinije i Okinave, nije samo u hrani. Oni jedu zajedno, smeju se zajedno i ostaju društveno angažovani do duboke starosti.

Koliko zapravo možemo sami da uradimo

Iako genetika postavlja stazu, moć je u rukama pojedinca. Atenboroov životni stil je direktna ilustracija onoga što nauka preporučuje za zdravo starenje. On je ostao aktivan, kako fizički tako i intelektualno, odbijajući samu ideju penzije.

Njegova radna etika je legendarna; tek prošle godine, u svojoj 99. godini, završio je rad na novom dokumentarcu o okeanima, pokazujući da mozak koji stalno obrađuje nove informacije sporije stari.

– Nakon što sam skoro 100 godina živeo na ovoj planeti – kaže Atenboro u trejleru za svoj poslednji film, “sada razumem da najvažnije mesto na Zemlji nije kopno već more. Tokom mog života, bili smo na putu otkrivanja okeana.”

Svrha kao eliksir: Zašto je važno “imati razlog” za ustajanje

Moguće je da su Atenboroov aktivan život i uporna strast prema prirodnom svetu doprineli njegovom kontinuiranom zdravlju i dugovečnosti. Iako je spekulativno, sve je više naučnih dokaza koji podržavaju tu ideju.

Na primer, studija iz 2019. godine u časopisu “JAMA“, otkrila je da osobe starije od 50 godina koje imaju snažan osećaj svrhe i smisla imaju znatno bolje zdravstvene ishode. Ovaj “psihološki štit” smanjuje rizik od kardiovaskularnih bolesti i kognitivnog propadanja.

Uz to, deca stogodišnjaka imaju veću verovatnoću da imaju snažan osećaj svrhe nego opšta populacija, a to je povezano sa nižim stopama bolesti, invaliditeta i kognitivnog oštećenja (izvor: PubMed).

Atenboro, čija je misija spasavanje planete, ima svrhu koja prevazilazi lične interese, što naučnici često povezuju sa fenomenom superstarenja.

– Dobro starenje nije samo izbegavanje ili odlaganje bolesti. Osećaj dobrog života je važan i treba ga smatrati ključnim aspektom zdravog starenja – kaže Paola Sebastijani, biostatističarka sa Univerziteta u Bostonu, prenosi “Science alert“.

Superstogodišnjaci i “mladi genomi”

Generalno, ljudi koji dožive (pa i pređu) stotu privlače sve veću pažnju naučnika, a analiza njihove krvi je vodeći put istraživanja.

Dok se do devedesete može stići zdravim životom, prelazak granice od 110 godina (popularno nazvani “superstogodišnjaci”) zahteva nešto više. Naučnici veruju da je u tim ekstremnim slučajevima genetika dominantna sa oko 70 odsto udela.

Primer Marije Branjas iz Španije, koja je doživela 117 godina i važila za jednu od najstarijih osoba na svetu, pokazuje da ovakvi ljudi poseduju specifične varijante gena koje štite srce i neurone.

Ipak, čak i Marija je, poput Atenboroa, održavala bogat društveni život i mediteranski način ishrane, potvrđujući da geni i okruženje moraju da rade zajedno. Atenboro je tokom decenija na putovanjima bio izložen različitim dijetama, ali je uvek naglašavao umerenost i konstantno kretanje.

Porast broja stogodišnjaka: Trendovi budućnosti

U poslednjih dvadeset godina broj ljudi koji dožive stotu skoro se udvostručio u razvijenim zemljama. Napredak medicine, bolji uslovi života i svest o prevenciji doprineli su ovom trendu. Iako žene statistički češće dostižu ovaj jubilej, broj muškaraca stogodišnjaka raste brže nego ikada pre.

Iako ne postoji jedinstvena formula za dugovečnost, vreme koje Atenboro provodi u prirodi je lekcija o tome kako strast prema svetu koji nas okružuje može biti najjači saveznik u borbi protiv vremena.

– Imao sam najneobičniji život. Tek sada cenim koliko je to izvanredno – izjavio je Atenboro.

Koliko je njegov doprinos svetu veliki, najbolje govori činjenica da ime ser Dejvida Atenboroa nosi više od 20 različitih biljnih i životinjskih vrsta. Među njima su izumrli morski reptil Attenborosaurus conybeari, vrsta biljke mesožderke sa Filipina (Nepenthes attenboroughii), pa čak i jedna vrsta crnog leptira.

Čini se da je priroda zaista našla jedinstven način da mu se zahvali za čitav vek posvećenosti – dajući mu dugovečnost kakva se retko sreće u ljudskoj istoriji.