(VIDEO) “JA SAM SILOVAN” Da, i to se dešava, i muškarci su žrtve, ali to teško izgovaraju i prijavljuju jer ono što sledi NOVI JE HOROR: “Ili si gej ili slabić koji nije uspeo da se odbrani”

Vest o hapšenju 33-godišnjeg muškarca u Beogradu, zbog sumnje da je silovao 25-godišnjeg mladića koji je slučaj prijavio policiji, ponovo je otvorila pitanje o kojem se u Srbiji i dalje veoma malo govori – seksualnom nasilju nad muškarcima.

Zašto muškarac često ćuti čak i kada je preživeo silovanje? Zašto se od njega očekuje da se “odbrani” i kako takva očekivanja dodatno pojačavaju osećaj krivice i stida?

O tome su u Jutru na Blic govorili neuropsihijatar i psihoterapeut Gordana Dedić i novinar i društveni aktivista Milan Nikolić, urednik i voditelj emisije “Tabu”.

Društvo očekuje da muškarac uvek mora da bude sposoban da se odbrani

Na samom početku razgovora otvoreno je pitanje društvenih očekivanja koja se od muškarca gotovo podrazumevano traže, da bude snažan, sposoban da se zaštiti i da nikada ne bude u ulozi žrtve.

Doktorka Gordana Dedić objasnila je da upravo zbog toga silovanje za muškarca može predstavljati i dodatno psihološko opterećenje, jer se ono sudara sa slikom koju društvo ima o tome šta muškarac “mora” da bude.

– Muškarac po mišljenju okoline mora biti sposoban da se odbrani, a ako to nije uspeo, šalje poruku da je slab. Silovanje muškarca podrazumeva poniženje, gubitak kontrole, izneveravanje te muške uloge. Kod nas je to dodatno pojačano patrijarhalnim vrednostima, u smislu muško si, morao si da se odbraniš. Bez obzira na to o kom je uzrastu reč, i bez obzira na to koliko drugih muškaraca je bilo preko puta – ističe doktorka Dedić.

Milan Nikolić rekao je da se o nasilju nad ženama govori mnogo više, a nasilje nad muškarcima ostaje tema o kojoj se ćuti, a trauma sama po sebi ne postaje drugačija samo zato što je žrtva muškarac.

– Silovanje muškaraca je nešto o čemu se ne govori. Ne postoji muška i ženska trauma, trauma je trauma. Ali na ovim prostorima žrtve, najrazličitijih uzrasta, od dece do odraslih, uglavnom ćute. Nemaju kome da se povere, ne nalaze ni u kome dovoljno poverenja da mogu da progovore o onom što se desilo. Ćutanje žrtava je tužna tradicija na ovim prostorima. Retko koji muškarac će progovoriti zbog toga, jer ženu pitaju: “Čime si to izazvala?” , a muškarca pitaju: “Kako nisi bio sposoban da se odbraniš?” Ili će ga pitati: “Pa jesi li ti gej?” – ističe Nikolić.

Nije važno ko je “kriv” za to što se dogodilo

U razgovoru je otvoreno i pitanje vaspitanja. Roditelji, posebno kada su u pitanju devojčice, često razgovaraju o tome ko sme da ih dodiruje, kako da prepoznaju opasnost i kome da se obrate. Međutim, da li isti razgovori dovoljno često vode i sa dečacima?

Doktorka Dedić naglasila je da seksualno nasilje nije nešto što žrtva izaziva svojim ponašanjem, odećom ili bilo kojim drugim postupkom.

– Društvo se menja, neke stvari koje su nekada možda bile i tabu, danas su otvorenije. Roditelji su spremniji da sa decom razgovaraju od malih nogu o seksualnosti. Kad su u pitanju nasilnik i žrtva, tu nema ni izazivača ni žrtve, već je u pitanju jedna druga dinamika. Dva osnovna nagona su nagon na seksualni i agresivni, kad se to spoji, tu nema pomoći za onoga ko je u ulozi napadača, koji negde u tom momentu sebe vidi kao agresora, koji taj trenutak koristi za neku svoju moć, da pokaže na svojoj žrtvi. U toj celoj situaciji je iznenađenje ono što ne može nikakvo vaspitanje da predupredi. Roditelji mogu da kažu deci da ne izlaze, da se ne kreću u nekim prostorima koji su rizični. Ali, kada se takva situacija desi, mislim da tu nikakvo vaspitanje ne može ništa da je spreči – ističe doktorka Dedić.

“I muškarac može da se zaledi”

Osoba ne mora nužno da pruži fizički otpor, već može potpuno da se “zaledi” od straha i šoka. Milan Nikolić je ukazao na to da se takva reakcija često pogrešno tumači kao odsustvo otpora, iako osoba u tom trenutku možda uopšte nije sposobna da reaguje.

– Pokušali su da uvedu novo delo “Obljuba bez pristanka”, u odnosu na silovanje. Obljuba bez pristanka bi bilo sve gde nije bilo fizičkog otpora, gde žena ili muškarac, nisu imali mogućnost da pruže otpor. Ignorisalo se da zbog straha osoba može da bude toliko paralizovana da nije u stanju da pruži nikakav otpor, što ne znači da ne želi da pruži isti. To, u istoj meri, bez obzira na biološke uloge, može da važi i za muškarca. I on može da se zaledi – ističe Nikolić.

Tri velika mita o muškarcima koji prežive silovanje

Dedić je izdvojila nekoliko uverenja koja dodatno otežavaju muškarcima da priznaju šta su preživeli.

– Prvi tabu je da je muškarac jak i da on mora da se odbrani, to se od muškarca očekuje. A drugi tabu je da je muškarac uvek spreman za seksualni odnos, što je, naravno potpuna zabluda. Treće, nemaju samo žene traumu od silovanja, to je posttraumatski stresni poremećaj – ističe Dedić.

– Spomenuli smo taj izraz o “zaleđivanju”, tada se stvara disocijativni poremećaj. To je akutna reakcija, koja traje do mesec dana nakon tog čina koji je osoba, bilo muškog ili ženskog pola, doživela. To stanje prati i anksioznost, kao i osećaj krivice – ističe doktorka Dedić.

“Šta je sa ostalih 90 odsto muškaraca koji ne prijave nasilje?”

Doktorka Dedić navela je procenu da svega 10 odsto muškaraca prijavi silovanje, postavljajući pitanje šta se dešava sa svim ostalima koji o tome ćute.

– Smatra se da svega 10% muškaraca prijavi silovanje. Šta je sa onih ostalih 90%? To je ta tabu tema, stigmatizacija, od koje se svi plaše – dodaje doktorka Dedić.

Zašto je muškarcu teško da kaže: “Potrebna mi je pomoć”

Muškarci od najranijeg detinjstva uče da potiskuju emocije, da ne plaču, da izdrže bol i da probleme zadrže za sebe. Takvo vaspitanje može da ostavi posledice i mnogo godina kasnije, kada čovek možda više ni sam ne zna kako da prepozna i iskaže ono što oseća.

– Mi našim dečacima oduzimamo svako pravo da osećaju? Počevši od onog u najranijim godinama: “Pa nemoj da plačeš, ti si dečak, ajde, molim te, ajde, uozbilji se, ti si dečak, budi veliki, ponašaj se kao dečak”, pa do ovoga što nam doktorka kaže: “Nemoj da govoriš o tome.” I onda dođemo u situaciju da on postane zreo čovek od 30 godina i da apsolutno ne ume da prepozna svoje emocije, ni da ih izrazi, ni da ih adekvatno uputi nekome, niti da bude sam sa sobom siguran šta oseća, sme li uopšte da oseća, potpuno bude konfuzan. Kao takav, on ne može ni na koji način da se otvori drugom biću, da ostvari kvalitetnu relaciju, ni prijateljsku, a kamoli partnersku. Drugo, ne plači, ne pokazuj emocije, u prevodu znači nemoj da plačeš, izdrži ili plači gde te niko ne vidi – ističe Nikolić.

Koliko je društvo okrutno najbolje pokazuju komentari upravo na ovu vest o silovanju, o čemu smo već pisali. Prava bura proključala je na društvenim mrežama, gde je usledila lavina uznemirujućih i bezosećajnih komentara u kojima su se pojedinci otvoreno podsmevali žrtvi.