“Ispalo mi je 300 miliona iz ruku”: Njegov izum danas vredi milijarde, a on nije dobio ništa

„Ispalo mi je 300 miliona iz ruku“, kaže Toni Huber u svom ateljeu u potkrovlju, ne podižući pogled. Njegove uvežbane ruke blago drhte dok pokušava da uvuče mali kabl u predviđeni otvor.

Zatim ovaj stanovnik Langentala dodaje: „Ali novac mi nikada nije bio motivacija.“

“Koga uopšte zanima sopstveni puls?”

Huber ima 87 godina – i pronalazač je iz strasti. Sedamdesetih godina prošlog veka, ovaj kvalifikovani elektromehaničar držao je u rukama američki patent za prvi prenosivi merač pulsa.

Međutim, ni časovničarska industrija ni drugi nisu bili zainteresovani za to.

Kucka po pametnom satu na svom ručnom zglobu i kaže: „Tada su mi se smejali i govorili: ‘Koga uopšte zanima sopstveni puls? Nikome ne treba takva stvar!’“ Danas je posao sa pametnim satovima vredan milijarde. Ali patent za njegov izum istekao je nekoliko godina pre velikog proboja.

Ispred svog vremena

Iako se njegovi izumi koriste i danas i iako je uradio pionirski posao u sportskoj medicini, finansijski uspeh i široko priznanje su mu izostali. „Ekonomski sam doživeo neuspeh“, kaže bez uvijanja. „Ali kao pronalazač? Ne. Moje ideje su bile dobre, ali nažalost došle su prerano.“

Stavlja debelu fasciklu na sto i lista je. Puna ponosa pokazuje izbledelu sliku trostrukog šampiona Formule 1, Džekija Stjuarta. Oko njegovih grudi: Huberov uređaj za kontrolu pulsa. Nekoliko stranica dalje zalepljen je isečak iz novina koji prikazuje Nikija Laudu na sobnom biciklu (ergometru) – što je takođe izum ovog čoveka iz Langentala.

“Mnogi moji prijatelji su mi rekli: Lud si!”

Sada ovaj penzioner želi još jednu šansu. „Razmišljam o tome da ponovo pokrenem startap.“ Njegov najnoviji izum zove se „Neurostar“: uređaj koji bi trebalo da deluje protiv kognitivnog sklada u starosti. Huber ovaj projekat sprovodi u saradnji sa Visokom stručnom školom u Bernu.

Izum je zamišljen kao trening za kućne uslove i kombinuje fizičko kretanje sa zadacima pamćenja. „Cilj nije izlečenje demencije. To nije moguće“, objašnjava Huber. „Ali trening bi trebalo da deluje preventivno i odloži težak tok bolesti.“

U njegovom okruženju njegovi planovi su naišli na skeptičnost. „Mnogi moji prijatelji su mi rekli: ‘Ti nisi normalan, da u tvojim godinama osnivaš firmu!’ Ali sedenje ispred televizora i ispijanje piva nije za mene.“

Podršku mu pruža njegova supruga: „Uvek mi je čuvala leđa. Bez nje nikada ne bih mogao sve ovo da uradim.“ Pokazuje rukom po svom ateljeu i osmehuje se. „Trpi me već 61 godinu.“

Biti pronalazač nije zanimanje

Huber zna da su takve ambicije u 87. godini neobične. Ali to što je pronalazač za njega nije zanimanje. „To je poziv“, kaže on. „To je bezuslovna želja da se stvori nešto novo.“ I sve dok je još uvek u formi – u glavi i fizički – nastaviće da se bavi svojom strašću.

Ovaj otac porodice razmišlja i o sledećoj generaciji. Cilj je da se sa „Neurostarom“ postave temelji na kojima bi mlađa osoba kasnije mogla da nastavi da gradi. „Jer ja sam verovatno neću doživeti taj veliki proboj.“

Pored toga, jedan izum nikada nije potpuno završen. Potrebno mu je vreme. Ali upravo to je ono što mu, čini se, nedostaje. Sleže ramenima i dodaje: „Meni bi jednostavno trebao još jedan život.“

Njegovo poslednje delo? Ko zna

Ispred njega na radnom stolu leži jedan od prototipova „Neurostara“. Svuda okolo nalaze se apstraktne slike koje je Huber sam naslikao. U stanu se mogu naći i stari radiji i metalni ostaci kojima je ovaj majstor, preuređujući ih u skulpture, dao novi život. Izumeti, praviti, od nečeg starog stvoriti nešto novo – Huber je na to potrošio veći deo svog života.

Odustajanje za njega nikada nije bila opcija. To se do danas nije promenilo. Nešto kasnije, dole na vratima, 87-godišnjak na rastanku kaže: „Možda se vidimo drugi put – kod mog sledećeg izuma.“

(Blick)