Председница Удружења пензионера “Стари град” Снежана Шантић наводи да је усамљеност један од највећих проблема са којима се старији људи сусрећу, уз здравствене проблеме и мала примања. Истиче да је важно да старији остану активни, да излазе из куће, друже се и буду укључени у заједницу, али и да држава организованије одговори на њихове потребе.
Она каже да није лако бити пензионер и старити, пре свега због болести које долазе са годинама, али истиче да то није правило и да се и у познијем животном добу може бити активан.
Наводи да свакодневно води рачуна о свом здрављу, да рано устаје и шета и по 10 до 15 километара дневно. Као председница удружења, међутим, најчешће се сусреће са проблемима других старијих људи.
“Није само здравље и није само мала пензија проблем, усамљеност је највећи проблем”, рекла је Шантићева.
Она додаје да усамљеност није проблем само старијих, већ и много млађих људи, посебно оних који остану сами, без партнера, па чак и оних који живе у породици.
Као један од начина да се усамљеност превазиђе, Шантићева види излазак из куће, дружење и активност.
“Морате у друштво, морате да себе натерате да вам четири зида не буду пријатељи. Они су најчешће непријатељи, јер зидови не знају ни да плачу ни да се смеју”, каже гошћа Јутарњег програма.
Сматра да је важно да старији буду ангажовани и да пронађу активности које им испуњавају време и дају осећај корисности. То може бити било која вештина којом су се бавили током живота, али и хуманитарни рад.
“Помозите неком, јер ми смо иначе народ који заиста има ту емпатију једни према другима”, истиче Шантићева.
Говорећи о односу различитих генерација, указује и на то да се баке и деке често своде на “сервис” за чување унучади и праунучади.
“Не могу да кажем да се не сведу баке и деке на сервис, знате оно, водите унучиће, праунучиће, све то је лепо, али молим вас, ви млађи, водите рачуна и о нашим потребама”, каже она.
Потребна организованија помоћ државе
Ипак, излазак из четири зида није свима једнако доступан. Неки старији људи, како каже Шантићева, због физичких или психолошких разлога не могу лако да изађу из куће.
У Удружењу пензионера “Стари град” постоји волонтерски сервис, али Шантићева сматра да брига о старијима мора да буде организованија на нивоу државе.
“Ми имамо све прописе и законе, али нама фале: геронтодомаћице, геронто сестре, фали нам дневни боравак за стара лица”, каже гошћа Јутарњег програма.
Она као пример наводи потребу за дневним боравцима у којима би старији могли да проведу део дана, слично као што родитељи остављају децу у вртићу док су на послу.
Према њеним речима, потребни су и домови за негу и чување старих лица, при чему наглашава да би требало да постоји више државних установа.
“Приватник ће да отвори дом, не буде му рентабилно, он га затвори. И шта смо урадили? Где ћемо онда? Где да се вратимо, знате”, каже Шантићева.
Она додаје да би и сама радије отишла у дом ако би то значило да њена деца имају више простора и мање обавеза.
“Ја ћу радо да одем у неки дом да вама оставим тај простор, а да ја имам свој неки кутак, мимо мојих унука, које, наравно, бака обожава, али није сврха тога. Сврха је да ја као бака волим ту децу и да помогнем кад треба. Значи, да не будем ја бака сервис”, истиче она.
Сматра да се млађи понекад превише ослоне на помоћ бака и дека, не размишљајући да се њихове могућности могу променити.
“А млади се опусте, бака и дека су до сад могли, али од сутра ујутру можда неће моћи”, упозорава Шантићева.
Говорећи о материјалном положају старијих, указује и на проблем малих пензија и сиромаштва.
“Милион људи у Србији живи испод границе сиромаштва, то је званичан податак наше државе који ми дајемо Европској унији, а онда они у виду неких њихових билтена објављују то”, наводи она.
Према њеним речима, за достојанствено старење потребна је организована помоћ, попут кућне неге и помоћи у домаћинству.
“Нама, да бисмо достојанствено старили, управо ово треба: та врста помоћи. Дакле, гарант од сестре, гарант од домаћице, њих има негде, али не тако организовано да можда се ослоните као негде у Шведској или негде друго”, каже Шантићева.
Дигитализација – помоћ или додатна препрека
Једна од тема разговора била је и дигитализација. На питање да ли јој унуци помажу око подешавања мобилног телефона, Шантићева каже да је то честа ситуација, али да многи старији тешко користе апликације и дигиталне сервисе.
“Кад ме неко пита: ’Професорка, је ли имате апликацију?’, ко да ме опали шамар? Каква апликација у 70 година? Ја имам 70 година, не желим да их имам”, каже она.
Она, ипак, додаје да се у случају проблема обраћа деци, која јој помогну да подеси телефон.
Када је реч о дигитализацији услуга, Шантићева сматра да она многим пензионерима више отежава него што олакшава живот.
“Просто, нисмо сви дигитално писмени. С једне стране. С друге стране, да вам кажем, не видимо добро, не чујемо добро. Кад ви ону шифру, или кад онај, морате да укуцате. Ако први, други пут погрешите, трећи пут нема. Не можете. Морате да идете да мењате шифру”, објашњава она.
Посебан проблем, додаје, представљају људи који немају паметне телефоне или не знају за апликације преко којих се остварују одређене погодности.
“Дакле, нама треба та жива реч”, каже Шантићева.
Она признаје и да је њена деца критикују што рачуне не плаћа онлајн, али каже да јој одлазак на шалтер значи и контакт са људима, као и папирни доказ о уплати.
Истовремено, наглашава да не треба све старије људе посматрати као неспособне за коришћење технологије. Наводи пример 94-годишњег “сајбер деке” који зна све своје шифре и који је сам купио лаптоп.
“Ми смо, у ствари, генерација која се већ током рада упознала са компјутерима и том техником. Ми то можемо да наставимо, али они који имају 80 или више година, много тешко”, указује Шантићева.
Поводом Међународног дана старијих, пожелела је свима да позне године дочекају достојанствено.
“Желим свима да остаре, и то достојанствено да остаре”.
