Peking, leto 2008. godine. Arena puna, vazduh težak, reflektori nemilosrdni. Na platformi stoje najjači ljudi planete, oni koji su ceo život pretvorili u broj kilograma koji mogu da savladaju. U takvom društvu nema tajni – ili podigneš ili te šipka razotkrije pred svima.
Matijas Štajner je te večeri nosio teret koji nijedna vaga u hali nije mogla da registruje.
Nekoliko meseci ranije u saobraćajnoj nesreći izgubio je suprugu Suzanu. Sa njom su nestali planovi, rutine, budućnost koja je imala množinu. Ostala je tišina u stanu i rečenica koja odzvanja: kako dalje?
A ipak, postojalo je obećanje.
Zlato će biti njeno.
U dizanju tegova snaga je matematika, ali put do nje nikada nije samo fizički. Moraš da pronađeš razlog da ustaneš onda kada je ostati na podu najprirodnija stvar na svetu. Moraš da nateraš srce da veruje u smisao i kada ti razum govori da ga više nema.
Štajner je došao u Peking ne da bi pobedio druge. Došao je da ispuni reč.
Trzaj je završio sa 203 kilograma. Ostao je u igri, ali nedovoljno da bude miran. Računica je bila jasna – u izbačaju će morati da pomeri granice sopstvenog života.
Šipka je natovarena na 258 kilograma.
Težina koja lomi favorite. Težina koja zatvara vrata snovima. Težina pred kojom se karijere pretvaraju u fusnote.
Bio je u zaostatku. Poslednji pokušaj. Sve ili ništa. Arena se utišala na onaj poseban način, kada hiljade ljudi zapravo postanu jedno veliko uvo koje čeka zvuk sudbine.
Prišao je šipci kao čovek koji više nema gde nazad. U tom trenutku više nije bilo taktike, ni sporta u klasičnom smislu. Bila je to borba između bola koji te vuče dole i ljubavi koja te tera gore. Između praznine i obećanja.
Povukao je.
Zadrhtalo je sve – ruke, ramena, vreme. Delovalo je kao večnost u nekoliko sekundi u kojima se odlučuje čitav jedan život. A onda – stabilizacija. Sudije daju znak. Uspeh.
Kada je ispustio teg na pod, hala je eksplodirala. Ono što je puklo u njemu bilo je glasnije.
Srušio se na platformu, jecaji su izašli bez dozvole, sirovi i stvarni. To nije bio plač šampiona koji slavi. To je bio plač čoveka koji je stigao do cilja, a nema sa kim da ga podeli.
Ustao je, nekako i popeo se na postolje. Zlato oko vrata, himna u vazduhu, svet u kadru. A on je ruku zavukao u džep i izvadio malu fotografiju.
Suzana.
Nije je podigao kao trofej. Držao ju je pažljivo, kao da je od papira napravljena večnost. Pogled koji joj je uputio bio je razgovor. Zahvalnost. Nedostajanje. Ljubav koja nije pristala da se završi zajedno sa životom.
U tom trenutku medalja je postala sporedna.
Nije to više bila scena sportskog trijumfa. Bio je to susret dvoje ljudi koje je tragedija razdvojila, ali ih je obećanje ponovo dovelo na isto mesto. Milioni su gledali prenos, ali on je gledao samo nju.
Svet je video zlato.
Štajner je video lice zbog kojeg je vredelo preživeti svaki naredni dan.
Zato se Peking pamti drugačije. Ne po ciframa, ne po tabelama, ne po rekordima koji će jednog dana pasti. Pamti se po trenutku kada je jedan čovek dokazao da srce može da podigne više od bilo kog mišića.
Te večeri Matijas Štajner nije bio samo olimpijski šampion. Bio je dokaz da ljubav može da bude najjača disciplina na svetu.
Njegov rezultat danas stoji u arhivama – 461 kilogram ukupno, ali ono što je podigao iznad glave bilo je mnogo teže: tugu, sećanje, prazninu i potrebu da obećanje ostane sveto čak i kada više nema kome da ga izgovoriš.
Tegovi su, zapravo, bili najlakši deo.
Sve ostalo bilo je teže od sveta.
BONUS VIDEO:
Zabranjeno je kopiranje, reprodukovanje, preuzimanje, prenošenje, objavljivanje i distribuiranje bilo kog dela ili celog teksta, fotografija i videa bez prethodnog izričitog pismenog odobrenja redakcije Sportissimo.rs
Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na:
