ODLUKA Specijalizovanih veća tzv. Kosova sa sedištem u Hagu da u prvostepenu presudu ozloglašenoj “četvorci” terorističke OVK ne uvrsti zločine počinjene posle 20. juna 1999, iako su oni prvobitno bili obuhvaćeni optužnicom, ostavila je bez pravne satisfakcije brojne srpske žrtve ubistava – samo zato što su njihova stradanja počela posle datuma koji je sud označio kao kraj oružanog sukoba na KiM.
Foto: Profimedia
Za Srbe koji su ostali na KiM posle povlačenja srpskih snaga, nije prestao progon, otmice, mučenja i ubijanja. Naprotiv, njihova stradanja nastavljena su pred očima Kfora i međunarodne zajednice. Ali su u prvostepenoj presudi bivšim vođama tzv. OVK Hašimu Tačiju, Kadriju Veseljiju, Jakupu Krasnićiju i Redžepu Seljimiju, ostala s druge strane pravne granice.
Ova pravna “vratolomija”, odnosno obrazloženje sudskog veća da posle prestanka sukoba više nije bilo moguće primeniti međunarodno humanitarno pravo da zločini budu kvalifikovani kao ratni, zanemaruje ono najvažnije – kroz kakve su strahote prolazili Srbi u južnoj pokrajini.
Sudije su, doduše, konstatovale da je zločina bilo, ali da oni nisu bili “ratni” pa samim tim, bar po ovoj optužnici, ne mogu da budu stavljena na teret Tačiju i ostalima. Time su uzeli u obzir upravo ono na čemu je odbrana “četvorke” insistirala, a odbacili su brojne dokaze, dokumente i analize međunarodnih organizacija, od UN i same misije Kfora do Hjuman rajts voča (HRV) o zločinima u kojima su meta bili Srbi.
Bratić: Da im sude naši sudovi
SRBIJA uopšte ne treba da ulazi u ocenu da li je takozvana presuda Tačiju i ostalima pravilna, a kazne odgovarajuće, jer time, makar implicitno, prihvata da je reč o presudi suda jedne druge države čiji pravni poredak i čije institucije naša država priznaje kao takve – smatra predsednik Advokatske komore Srbije Dušan Bratić.
On ističe da Specijalizovana veća pred kojima se sudilo “četvorki” tzv. OVK nisu sud Ujedinjenih nacija, i nisu osnovana odlukom Generalne skupštine UN i nisu međunarodni krivični sud osnovan međunarodnim ugovorom čija je Srbija strana.
Bratić poručuje da Srbija treba da goni Tačija i sva druga lica za koja postoje dokazi da su na teritoriji KiM izvršila ratne zločine, da im sude naši sudovi, po našim zakonima, na osnovu dokaza kojima raspolažu naši nadležni organi, a kada su ispunjeni zakonski uslovi – i u odsustvu.
Nisu uzeli u obzir ni činjenicu da je tzv. OVK demilitarizovana tek 20. septembra 1999. godine, kao ni zvanične izveštaje UNHCR da je više od 160.000 Srba sa KiM izbeglo je u centralnu Srbiju i Crnu Goru u prvim nedeljama i mesecima nakon dolaska međunarodnih snaga. Na masovno iseljavanje, što su priznale i brojne međunarodne organizacije, uticalo je i nasilje koje se nastavilo prema srpskom narodu i posle dolaska Kfora. Drugim rečima, 20. jun 1999. možda može da predstavlja pravnu granicu postojanja oružanog sukoba, ali ne i kraj stradanja Srba.
Ipak, sud u Hagu, ne samo da je isključio zločine počinje posle ovog datuma, nego je oslobodio Tačija i ostale krivice za šest od ukupno deset tačaka optužnice koje su se odnosile na zločin protiv čovečnosti, odnosno protiv civilnog stanovništva. Konstatovano je da zločini nisu planirani i sprovođeni masovno, već samo protiv pojedinaca, iako je sam Kfor već krajem jula 1999. registrovao vrlo visok broj ubistava, a u dokumentu UN objavljenom krajem septembra, u kojem se poziva na statistiku ove međunarodne misije, navodi se da je od 15. juna do 14. avgusta u celom Kosovu ubijeno 280 ljudi. U UN akcentuju da su među žrtvama bili Srbi, Romi i Albanci optuženi za saradnju sa prethodnim vlastima, a da su mnoga ubistva pripisivana albanskim paravojnim formacijama.
Samo dan nakon datuma koji je sud u Hagu odredio kao pravnu granicu za “ratne zločine”, 21. juna 1999, u Prizrenu su ubijeni Marica Stamenković (77) i Panta Filipović (63). Prema dokumentaciji HRV, u danima pre ubistva na njihove adrese dolazili su naoružani ljudi u uniformama tzv. OVK, tražili novac i oružje i zastrašivali porodice.
U Prištini su 23. juna u podrumu Ekonomskog fakulteta pronađena tela trojice Srba – profesora Milenka Lekovića, čuvara Miodraga Mladenovića i konobara Jovice Stamenkovića. Sva trojica su bila vezana i zapušenih usta, a potom ubijena hicem u glavu.
Nasilje je kulminiralo 23. jula u Starom Grackom kod Lipljana, kada je ubijeno 14 srpskih žetelaca. Ljudi iz sela prethodno su tražili zaštitu Kfora, ali mirovne snage nisu bile raspoređene u trenutku napada. HRV je masakr opisao kao najveće pojedinačno ubistvo Srba od ulaska Kfora. U dokumentu UN iz septembra 1999. navodi se i da je u trenutku dok je on pisan “u blizini Gnjilana otkrivena jedna nova grobnica koja sadrži 11 tela, sa još četiri dodatna tela u blizini”.
HRV je od kraja juna 1999. na terenu zabeležio paljenje srpskih kuća, pljačkanje napuštenih domova, nasilno isterivanje stanovništva, prebijanja, otmice muškaraca, ilegalne pritvore.
Klikni na zvezdicu u gornjem desnom uglu i zaprati Novosti na Google News platformi
