“Bez ovog ne dolazite, bićete na minimalcu”: Otišla za Nemačku kao ekonomistkinja, tamo shvatila jednu surovu istinu

Mnogi ljudi sa Balkana decenijama unazad odlučuju da sreću potraže u Nemačkoj, verujući da ih tamo čekaju stabilniji poslovi, veće plate i uređeniji sistem. Međutim, put do takvog života često nije ni brz ni lak – naročito za one koji dolaze bez znanja jezika i bez jasnog plana kako da se snađu u novoj sredini.

O tome koliko početak može biti težak, ali i koliko upornost ponekad donosi rezultate, svedoče i iskustva koja su se nedavno pojavila na Fejsbuk stranici “Balkanci u Nemačkoj” gde su ljudi iz regiona podelili svoje priče o prvim poslovima, učenju jezika i borbi da se izbore za bolje uslove života u Nemačkoj.

“Došla sam sa 59 godina, kao ekonomistkinja, sa znanjem engleskog jezika. Počela sam da radim u proizvodnji i usput učim nemački. Nakon godinu i po dana prešla sam u drugu firmu, gde sam radila kao čistačica. Sve je moguće. Potrebno je imati obezbeđen smeštaj i nekoga ko će vam pomoći u traženju posla i prevođenju. Posao se pronađe, pre ili kasnije. Treba vremena”, napisala je jedna žena pa dodala:

“Ali meni je najteže bilo neznanje jezika. Prihvatila sam se knjige, kurseva, privatnih profesora i sad pričam. Nije Bog zna kako, ali dosta stvari mogu sama. Počinje se sa minimalcem. Ako ste majstor brže dolazite do veće satnice”.

“Svakome bih preporučila: ljudi, učite jezik”

Ispod objave usledili su brojni komentari ljudi koji su podelili sopstvena iskustva života i rada u Nemačkoj. Kako su otkrili, iako mnogi kod kuće biraju poslove i nerado prihvataju ono što im se ponudi, situacija se često promeni kada odu u inostranstvo. Tada su spremni da krenu od mnogo skromnijih poslova kako bi se snašli i postepeno napredovali.

“I ja sam tako počela. Nakon ekonomske srednje škole, bez znanja jezika, počela sam da radim u kuhinji. Kada bi me danas neko pitao, rekla bih da mi nije žao učenja u srednjoj školi. Svakome bih preporučila: ljudi, učite jezik. U suprotnom ostajete na najnižim radnim mestima i među najslabije plaćenim radnicima”, otkrila je jedna žena.

Za njom se javila druga pa dodala:

“Teško je to objasniti većini naših ljudi: pitaju se zašto bi neko radio za minimalnu platu bez znanja jezika. U početku se to zaista ne isplati, jer gotovo ništa ne ostane. Ali od nečega se mora početi pa postepeno napredovati, ako si sposoban i imaš volju. Ako toga nemaš, ostaćeš na dnu gde god bio – osim ako kod nas nemaš dobru vezu”.

“Ja zbog posla razmišljam o povratku”

Ipak, nemaju svi takva iskustva.

“U Nemačkoj sam šest meseci i još uvek ne mogu da pronađem posao. Poslala sam više od 400 molbi; na pedesetak sam dobila odbijenice, dok na ostale nikada nisam dobila odgovor. U međuvremenu sam stupila u kontakt sa ministrom prosvete koji mi je obećao pomoći da pronađem posao u školi. Tražio je dva meseca, ali bez uspeha, a pre sedam dana prestao je da se javlja na moje pozive.

Takođe, od BAMF-a nisam dobila potvrdu da mogu da pohađam kurs nemačkog jezika. Već skoro tri meseca čekam dokument, a još ga nisam dobila. Zbog svega toga razmišljam o povratku u Hrvatsku, ali trenutno nemam dovoljno novca za stan. Moram da pronađem način da zaradim barem 300 evra kako bih uopšte mogla da se vratim. Dakle, nemamo svi ista iskustva. U Nemačkoj je često potrebna dobra veza kako biste uopšte dobili posao”, otkriva na kraju još jedna Balkanka.