Krvavi pirovi i sistem kojeg nema

Do 3. maja prošle godine masovno ubistvo u školama u Srbiji za većinu ljudi u našoj zemlji bilo je nezamislivo. O tragediji takvih razmera mnogi ovde nisu mogli ni da sanjaju. Čitali smo i čuli da se tako nešto desilo tamo daleko, posebno u Americi. Ali da bi tako nešto moglo da se desi kod nas, većina nije mogla da pretpostvi, iako su znaci da će se kad tad dogoditi bili svuda oko nas.

U beogradskoj Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” tog 3. maja 2023. dečak K. K. naoružan sa dva pištolja svoga oca i Molotovljevim koktelima koje je sam napravio, ubio je domara i osam učenica/ka, a ranio njih petoro i nastavnicu. Samo jedan dan kasnije Uroš Blažić ubio je devet i ranio 12 mladih u selima Malo Orašje i Dubona kod Beograda. Nedavno je osuđen na maksimalnu kaznu zatvora od 20 godina.

Srbija je nakon tih masovnih ubistava zanemela. Zanemeo je i region. Danima su svi regionalni mediji izveštavali o nezapamćenim tragedijama, pomno pratili policijske istrage, optužnice i suđenja. Sigurno velika većina ljudi u nekadašnjih jugoslovenskim državama nije pomislila da tako nešto može da se desi i kod njih.

Ali se desilo. Prvo u bosanskom Sanskom Mostu, a potom i u Zagrebu.

U avgustu ove godine u gradiću na severozapadu BiH jedan muškarac upao je u “Gimnaziju” i ubio tri osobe – direktora, profesorku i sekretarku škole. Juče je u zagrebačkoj Osnovnoj školi u Prečkom devetnaestogodišnji mladić, koji je ranije pohađao tu školu, nožem ubio sedmogodišnje dete i povredio još šest osoba.

Ovo nije jedini krvavi pir koji je potresao Hrvatsku. U julu ove godine penzionisani vojni policajac (51) upao je u dom za stare u Daruvaru u malom slavonskom gradu, i otvorio vatru. Ubio je pet ljudi na licu mesta, a više osoba je ranio. U bolnici je potom preminula još jedna osoba.

Sistem je apsolutno zakazao, i u Srbiji i u BiH i u Hrvatskoj. Nezainteresovanost države da se bavi psihičkim zdravljem svojih građana i to posle onolikih ratova, razaranja, bede i smrti tokom devedestih je za svaku osudu. Znaci da će se ovakve vrste tragedija desiti godinama su tu. Ali su ignorisani.

Pa posle svega što se desilo na ovim prostorima, nikoga ne treba da čudi što ljudi “pucaju”. Niko se njima nije ni bavio, niti se bavi.

Država je ta koja treba da pokrene ozbiljne rasprave, studije i na kraju pruži pomoć onima kojima je pomoć potrebna. Da je država, da tako kažem, normalna, radila bi na psihološkom obrazovanju stanovništva, na psihološkoj pomoći, pa tako psihoterapija u Srbiji i ostalim državama regiona ne bi bila i dalje veliki tabu. Ovde ako kažeš da ideš na psihoterapiju proglase te odmah ludim.

Institucije, škole, vlast, stručnjaci/kinje – svi moraju da se udruže u obrazovanju roditelja, dece, omladine… Da se udruže u psihološkoj i svakoj drugoj vrsti pomoći ljudima koji su preživeli ratove, deci koja odrastaju u problematičnim porodicama, roditeljima koji imaju problematičnu decu, mladima koji su usamljeni, nastavnicima i profesorima u školama…

Ovo je odavno trebalo da se uradi, a čini se da još na nekom ozbiljnom institucionalnom nivou nije ni počelo.

Zbog takvog stanja, bojim se da je pitanje trenutka kada ćemo ponovo biti svedoci još nekog Ribnikara, Sanskog Mosta ili Prečka.