О догађајима на Кошарама 1999. до сада је објављено више текстова, књига, снимљено је више документарних филмова. Ипак, књига “Кошаре – Наша прича” прва је која ће из првог лица имати сведочења већине од 126 граничара који су пре и током НАТО агресије бранили и одбранили државну међу са Албанијом.
Иза обимне монографије стоји Хуманитарна организација “Браниоци отаџбине” коју су 2002. основали управо војници са Кошара.
Један од њих, Рудолф Кочиш из Зрењанина објашњава за Интернет портал РТС да су књигу припремали сви заједно и да је то трајало две године.
Без туђе помоћи осмислили су илустрацију корица, изабрали фотографије, рукопис припремили за штампу…
“На идеју да напишемо књигу дошли смо пре две године. У свим књигама које су до сада написане биле су и наше приче, али хтели смо да све заокружимо са нашом књигом и нашом причом и тако ставимо тачку. Да се зна како је било и шта је било. Зато смо дали такав наслов”, објашњава Кочиш.
Каже да је Хуманитарна организација “Браниоци отаџбине” непрофитабилна и да све функционише кроз помоћ коју су прикупљају међу собом – колико је ко могао.
“Али, овај пројекат изискује доста новца, сами не можемо да га прикупимо. Зато смо дошли на идеју да тражимо спонзоре и донаторе, добре људе који су жељни да чују нашу причу. Основни циљ није зарада него да се објави наша прича. Ако остане нешто новца искористићемо га да помогнемо оним саборцима којима је помоћ потребна”, наводи Кочиш.
У истом рову Мађар, Србин, муслиман и Рус
Каже да је прикупљање новца почело пре три недеље, преко друштвених мрежа и њиховог сајта (кosare.org)
“Досад смо прикупили неких 40 процената потребних средстава за књигу. То су претежно људи који су се јављали преко друштвених мрежа. Претежно непознати људи који нас поштују. Они су у 99 одсто људи који су донирали новац”, каже некадашњи граничар.
По националности Мађар, на Кошарама се задесио почетком децембра 1998. године. Претходно је, као војник на редовном служењу војног рока у Лесковцу завршио за кувара. Уместо варјаче, већи део 1999. је у рукама имао пушку.
Каже да су на Кошарама, међу 126 граничара биле све вере и нације.
“Није се гледало ко је какве националности, ко је одакле или каквог друштвеног статуса. Сви смо били заједно. У нашем рову, од нас четворице, ја Мађар, један муслиман, један Србин и један који је имао руске крви у себи. Али нико није правио питање ко је и шта је. Ми смо сви били граничари са карауле Кошаре и то је тако и остало”, наводи Кочиш.
Већина граничара са Кошара је и данас у контакту.
“Нажалост, 16 је људи умрло. Осморо је погинуло током борби, а још осморо је преминуло после рата. Најчешће од неких болести. У контакту смо са 60-70 људи. Са некима смо изгубили контакт. Свако је ову причу и рат доживео на свој начин и не можемо да кажемо ништа за те људе који не желе да одржавају контакт или да испричају своју причу. Свако има своју судбину”.
Сећања на одбрану не бледе
Кочиш каже да ни 27 година касније слике и сећања на рат не бледе.
Признаје да је свима најтежи тренутак био 11. април 1999. године.
“Прва два дана нисмо имали губитке и имали смо осећај да не може ништа да нам се деси. Заправо у та два дана само нас је Бог сачувао. Не знам како смо уопште преживели. Трчали смо преко полигона, а небо је било жуто од метака и никога нису погодили. Још нисмо имали тај осећај да неко стварно може да погине. И тај 11. април када је погинуо Јагуар (водник Иван Васојевић), када је погинуо Шумар (Драган Миличевић), када су носили доле те људе, задесила нас је стварност да сваког тренутка можемо да погинемо. Тада смо схватили реалност да можда одемо кући, а можда никада нећемо, већ остајемо горе”, признаје некадашњи граничар са Кошара.
Објашњава да су сви припадници ове карауле након рата наставили да живе своје животе и да себе никада нису доживљавали као хероје.
“Нико никада ништа није тражио због тога што је био тамо. Стално се помиње да смо хероји са Кошара. Ја себе, али и остали не држимо да смо неки хероји или јунаци. Ми смо бранили државну границу, то је била наша караула. Као да су напали нашу кућу и ми смо је бранили. Али, јако ми је драго да смо остали до краја, да можемо себе да погледамо у огледало, да смо сачували нашу част и част војске”, каже на крају разговора један од граничара са карауле Кошаре.
Борбе од Великог петка до 14. јуна
Битка за Кошаре почела је на Велики петак, у раним јутарњим сатима 9. априла 1999. године.
Борбе су завршене 14. јуна исте године када се Војска Југославије, на основу Кумановског споразума са снагама КФОР-а, повукла са границе са Албанијом.
У одбрани Кошара 1999. године учествовали су припадници Војске Југославије – граничари 53. граничног батаљона уз подршку 125. моторизоване бригаде. Њима су се убрзо прикључили припадници других елитних јединица: 63. падобранске бригаде, делови 72. специјалне бригаде…
Против њих је дејствовало више хиљада бораца тзв. ОВК, уз артиљеријску подршку Војске Албаније и НАТО авијације.
Током 67 дана одбране државне границе страдало је 108 припадника војске.
Био је то први безуспешан покушај копнене инвазије на тадашњу СР Југославију.
Следећи покушај отпочео је у ноћи између 25. и 26. маја 1999. на Паштрику,
