“Samo se lud raduje rodnoj godini!” Rekordna berba, ali džepovi prazni, voćari se žale da ne zarađuju: Pokrivamo samo berače (VIDEO)

Posle katastrofalne prošle godine, kada su mraz i vremenske nepogode uništili više od 100.000 tona voća, 2026. donela je potpuno drugačiju sliku. Voćnjaci širom Srbije prepuni su plodova, od trešanja i višanja do kajsija i malina. Na prvi pogled, godina iz snova.

Međutim, upravo je izuzetno dobar rod otvorio novi problem. Otkupne cene pale su toliko da brojni proizvođači tvrde da rade na granici isplativosti, dok pojedini najavljuju proteste, obustavu berbe, pa čak i krčenje voćnjaka.

Zašto se u Srbiji proizvođači plaše rodne godine, ko zapravo određuje cenu voća i postoji li model po kojem bi zaradili i voćari, i otkupljivači, i trgovci? O tome su u emisiji “Jutro na Blic” govorili agroekonomista i savetnik ministra poljoprivrede Zoran Rajić, agronom Milan Đorđević i proizvođač voća iz Grocke Aleksandar Moravčević.

“Samo se budala raduje rodnoj godini”

Aleksandar Moravčević kaže da se među voćarima odavno prepričava jedna stara izreka.

– Moj deda je govorio: “Samo se budala raduje rodnoj godini.” Kada voće dobro rodi, nastaju problemi sa plasmanom, naplatom i cenom. Upravo to nam se dešava ove godine – rekao je on.

Dodaje da Srbija mora da prestane da izvozi isključivo sirovinu i da mnogo ozbiljnije uđe u preradu voća.

– Moramo da pravimo džemove, sušeno voće, sokove, da stvaramo proizvode sa većom dodatom vrednošću. Uz to, proizvođači moraju da se udružuju kroz moderne zadruge kako bi zajedno nastupali na tržištu i imali veću pregovaračku snagu – smatra Moravčević.

Rekordan rod kajsije, ali zarada gotovo ne postoji

Agronom Milan Đorđević, koji uzgaja kajsije i trešnje u okolini Grocke, kaže da je ovogodišnji rod kajsije jedan od najboljih u poslednjih nekoliko godina.

Problem, međutim, nije proizvodnja već cena.

– Današnja otkupna cena praktično pokriva samo direktne troškove berbe. Gde su ulaganja u zaštitu, rezidbu, đubrivo, gorivo, rad tokom cele godine? Sve to ostaje nepokriveno – upozorio je Đorđević.

On smatra da država mora ozbiljnije da reaguje kroz interventne mere, posebno imajući u vidu da najveći deo srpskog voćarstva počiva na malim porodičnim gazdinstvima od tri do četiri hektara.

Ističe i da proizvođači moraju mnogo ranije da znaju kakvi ih tržišni uslovi očekuju.

– Nije normalno da sezona počne sa jednom cenom, pa da ona iz nedelje u nedelju pada sa 100 na 80, pa na 70 dinara, a kada stigne najveća količina voća ode na minimum. Ljudi moraju unapred da znaju na čemu su – rekao je Đorđević.

Država može da pomogne proizvodnji, ali ne određuje tržišnu cenu

Agroekonomista i savetnik ministra poljoprivrede Zoran Rajić objašnjava da, kada se situacija posmatra na nivou cele države, slika nije toliko dramatična kao što izgleda iz ugla pojedinačnih proizvođača.

Kako kaže, Ministarstvo poljoprivrede raspolaže brojnim merama kojima pomaže proizvodnju, ali je pitanje otkupnih cena deo tržišnih odnosa.

– Ovde ulazimo u sferu trgovine. Ministarstvo može da pruža podršku proizvođačima, ali ne može da određuje tržišnu cenu voća. Rešenje je u dugoročnim ugovorima, boljem povezivanju svih učesnika u lancu i udruživanju proizvođača – rekao je Rajić.

On podseća da su klimatske oscilacije postale ekstremnije nego ranije.

– Prošla godina bila je katastrofalna za voćarstvo, dok je ova donela izuzetno visok rod. U takvim okolnostima mali proizvođači rade na samoj granici rentabilnosti, a mnogi su i ispod nje. Veliki sistemi ipak uspevaju da ostvare određenu dobit – ocenio je Rajić.

Zašto je voće jeftino kod proizvođača, a skupo u prodavnici?

Jedan od najvećih paradoksa domaćeg voćarstva jeste to što proizvođači prodaju voće po cenama koje jedva pokrivaju troškove, dok ga potrošači u maloprodaji plaćaju višestruko skuplje.

Sagovornici smatraju da najveći deo problema nastaje upravo između voćnjaka i rafova.

Nedostaju zajednički skladišni kapaciteti, moderne hladnjače, centri i organizovan nastup na izvoznim tržištima, zbog čega proizvođači često nemaju izbora osim da prihvate ponuđenu otkupnu cenu.

Italija i Poljska pokazuju da može drugačije

Moravčević smatra da Srbija ne mora da izmišlja nova rešenja, već da primeni modele koji već funkcionišu u Evropi.

– U Poljskoj imate gazdinstva sa svega sedam hektara koja izvoze direktno u Francusku ili Dansku. Imaju svoj brend, zajednički nastup i organizovan izvoz. Mi i dalje čekamo da neko drugi proda naše voće – kaže on.

Dodaje da bi i minimalno povećanje otkupne cene bilo dovoljno kada bi proizvođači sami kontrolisali veći deo lanca, od skladištenja i pakovanja do izvoza.

– Moramo da budemo prepoznatljivi na tržištu i da prestanemo da budemo samo proizvođači sirovine – zaključio je Moravčević.

Bez udruživanja nema stabilnog voćarstva

Sagovornici su saglasni da se problemi koji se ponavljaju gotovo svake godine neće rešiti sami od sebe.

Ključ vide u modernim zadrugama, dugoročnim ugovorima, većim ulaganjima u preradu i izgradnji infrastrukture koja će omogućiti da proizvođači ne budu primorani da prodaju robu odmah po najnižoj ceni.

Dok se to ne dogodi, srpski voćari će, kako kažu, nastaviti da žive u paradoksu da ih, umesto loše, najviše plaši upravo dobra rodna godina.