POSLEDNjA knjiga koja je izašla iz štampe na srpskom jeziku – izašla je u Veneciji, iz štamparije Bartolomeja Ginamija 1637. godine.
Foto: “Vikipedija”
Bio je to jedan psaltir, iza čijeg objavljivanja nastaje dugo zatišje u srpskom štamparstvu. U tom veku obnovljena Pećka patrijaršija nije imala moći da na svom prostranom jurisdikcionom području obnovi ijednu štampariju, uprkos činjenici da je u prethodnom veku radilo više, mahom manastirskih štamparija, npr. u Goraždu, Rujnu, Gračanici, Mileševi, Mrkšinoj crkvi, a javile su se i štamparije u gradskim sredinama – u Beogradu i Skadru.
Grafičke tehnike svele su se tada na otiskivanje drvoreznih „abagara” i pojedinačnih ikona, a potrebu za štampanjem crkvenih knjiga nadoknađivali su neumorni prepisivači, kao i štampane knjige koje su stizale kao poklon iz carske Rusije.
Iako nema pouzdanih izvora o naporima Pećke patrijaršije da do izbijanja austro-turskog rata izmeni ovo stanje, ne može se ni tvrditi da su srpski patrijarsi sasvim zanemarivali ulogu i značaj štampanih knjiga. Naprotiv, o naporima u tom smislu svedoče i prvi zvanični dodiri Srpske crkve sa carskom vlašću u Beču, do kojih dolazi u teškim časovima Velike seobe 1690. godine. Odmah po doseljenju je patrijarh Arsenije III Čarnojević podneo caru Leopoldu I molbu, gde je tražio dozvolu da može osnovati škole i štampariju.
I kasnije se mudri patrijarh Arsenije III Čarnojević vraća na svoj zahtev da mu se odobri otvaranje štamparije za potrebe preseljenih Srba. Tako 1698. patrijarh traži da mu se ustupi sečujski dominijum, kako bi tamo mogao da podigne manastir, škole i štampariju. Još jednom, 16. januara 1706. pred svoju smrt, patrijarh Arsenije III traži dozvolu da može osnovati štampariju za novonaseljene Srbe. Sve te molbe su, međutim, ostale neuslišene, jer je carska politika prema Srbima podrazumevala nepristajanje na takve zahteve.
I posle smrti patrijarha Arsenija III Čarnojevića takve molbe su odbijane, o čemu svedoče i uzaludni pokušaji mitropolita Vićentija Popovića iz 1721. godine. Odbijen je 1731. godine i Mojsije Petrović, kada je kao beogradski mitropolit uputio predstavku Dvorskom ratničkom savetu u kojoj je tražio da mu se dozvoli da o svom trošku osnuje jednu „grčku štampariju”.
ODBIJEN je i energični karlovački mitropolit Pavle Nenadović koji se 1750. godine odvažio da Ilirskoj dvorskoj deputaciji u Beču uputi molbu za dozvolu da štampariju otvori u sremskom manastiru Rakovcu, a da se manastiru dodeli privilegija za ovakav posao. Ne iznenađuje odgovor Ilirske dvorske deputacije od 10. novembra 1750. da se „Racima” ne može dozvoliti da štampariju osnuju tamo gde oni hoće, već samo u nekom mestu gde bi ona bila pod stalnom prismotrom Katoličke crkve. Na taj bi se način u svako doba imao uvid u sve ono što se u njoj bude štampalo…
Ozbiljne pripreme
ZA BRIGU o štampanju knjiga mitropolit Nenadović je ovlastio svog egzarha Arsenija Radivojevića i poznatog srpskog grafičara Hristofora Žefarovića. Oni su posetili su dvorskog štampara u Beču Leopolda Johana Kalivodu, u čijoj je slovolivnici u štampariji radilo dvanaest nameštenika. On im je dao potrebne savete, da su za početak rada štamparije potrebna tri majstora, a kada bude radila punom parom, biće ih potrebno trideset pet.
Na toj sednici predloženo je da se štamparija sa ćiriličkim slovima osnuje u Osijeku i stavi pod nadzor tamošnjih jezuita, pa je takav predlog dostavljen carici na konačno usvajanje. Mitropolit Nenadović nije mogao da prihvati predlog Deputacije, zbog čega je odmah uputio žalbu na takvo rešenje i predložio da se štamparija otvori u Rakovcu ili u Sremskim Karlovcima, gde bi radila pod njegovim ličnim nadzorom.
Zanimljivo je da je ovoga puta Deputacija povoljno rešila mitropolitovu molbu, predloživši carici Mariji Tereziji da mitropolitu Nenadoviću odobri osnivanje štamparije u njegovoj karlovačkoj rezidenciji. Uprkos ozbiljnim pripremama pa čak i dobijenoj dozvoli, u mitropolitskoj rezidenciji u Sremskim Karlovcima štamparija nije nikada proradila. Sva je prilika da u ovom slučaju krivica nije bila do mitropolita Nenadovića već do predsednika Ilirske dvorske deputacije grofa Kenigsega Erpsa.
I dok je carska administracija oklevala sa rešavanjem pitanja štampanja srpskih knjiga, ne odgovarajući ni na molbe za dobijanje jedne štamparije, u Beču su od 1741. do 1745. ipak štampane neke knjige od izuzetne važnosti za Srbe. Najpre je 1741. zograf Hristofor Žefarović u zajednici sa bečkim graverom Tomasom Mesmerom, štampao u tehnici bakroreza knjigu Izabraženij’ oružij’ iliričeskih (Stematografija), delo koje ilustruje vrhunac političkih težnji patrijarha Arsenija IV Jovanovića da mu carica Marija Terezija prizna jurisdikciju nad celim Ilirikom.
IDUĆE, 1742. godine Žefarović je opet u Beču i istom tehnikom otiskuje bakrorezne ploče svoje knjige: Poučenije svjatitelskoje k novopostavljenomu jereju. To je knjižica saveta sveštenicima posle rukopo- loženja, koja je doslovno prevedena sa ruskog originala.13 Najverovatnije je posle ove knjižice Žefarović oko 1742-1744. u Beču prekliširao neki ruski bukvar, čiji primerak još nije otkriven, a isti je slučaj i sa njegovom knjižicom Mѣsѧcoslovъ štampanom oko 1743-1744.
Najzad, u prevodu Pavla Nenadovića, narodnog sekretara, Žefarović je 1745. godine štampao u Beču važno delo: Privilegіi črez blažennoga imperatoria…, do čijeg objavljivanja dolazi posle caričinog potvrđivanja srpskih privilegija dobijenih od careva Leopolda I, Josifa i Karla VI i njihovog registrovanja na Saboru u Požunu 1744. godine.
Najzad, svoje poslednje delo štampano u Beču Hristofor Žefarović je objavio 1748. To je knjižica Simeona Simonovića: Opisanie starog grada Jerusalima, čiji sadržaj pripada omiljenoj i popularnoj hadžijskoj književnosti koja ima za cilj da podstakne putovanja u Palestinu i obilazak svetih mesta.
SUTRA: CARICA LIČNO ODOBRAVA ŠTAMPARIJU NA ĆIRILICI
