Anna Wintour je konačno upoznala Mirandu Pristley i rezultat je kultna scena modne moći

To je slika koja deluje istovremeno neizbežno i nestvarno: Anna Wintour — najdugovečnija čuvarka kapije modne industrije — deli naslovnicu Voguea sa Meryl Streep, koja ju je (ili nešto vrlo nalik njoj) ovekovečila kao Miranda Priestly. Ogledalo se konačno okrenulo ka sebi.

„Sećam se da sam prisustvovala njujorškoj premijeri filma The Devil Wears Prada sa svojom majkom“, piše Chloe Malle u svom uredničkom pismu majskog izdanja Vogue (njena majka je glumica Candice Bergen) povodom ove fotografije. Dvadeset godina kasnije, sa nastavkom koji treba da izađe nedelju dana pre Met Gala, ona i njen tim razmatrali su ko bi trebalo da bude na naslovnici. „Da li da to bude Meryl? Ili da pitamo obe ‘Mirande’ — Annu I Meryl?“ „To je veoma laskavo“, rekla je Wintour Malle, gledajući pravo ispred sebe uz „zabavljeni osmeh“, dok su delile limuzinu u Parizu u oktobru, „ali to baš i nije moj stil.“

Gde Malle nije uspela, Streep jeste. Fotografisanje je na kraju izvedeno u potpunoj tajnosti, uglavnom na insistiranje Wintour, koja je čak ućutkala ćerku Streepove kada je ova to pomenula u prvom redu na modnoj reviji. Rezultat je naslovnica dvostrukog „kraljevskog“ statusa — glume i mode. Obe, naravno, nose Prada: Wintour u grimiznoj balskoj haljini, a Streep u odelu. Obe nose prepoznatljive sunčane naočare Wintour koje sakrivaju pogled, a ipak odmah prepoznatljive. Kada je Vogue objavio fotografiju na Instagram, prikupila je 50.000 lajkova u prvih pola sata. Nakon sat vremena dostigla je 182.000. Bio je to, kako je drugi post naveo, „rezultat meseci planiranja — i ne baš malog ubeđivanja. Ali rezultat je bio nešto izuzetno: intervju, koji moderira Greta Gerwig (veliki fan filma The Devil Wears Prada) o power dressingu.“

Decenijama, Wintour je postojala i kao osoba i kao mit: naočare za sunce, paž frizura, neprobojni autoritet koji jednim pogledom može da uzdigne ili uništi dizajnere. A onda se pojavio The Devil Wears Prada, i sa njim Streepina interpretacija — ledena, precizna, iznenađujuće humana. Ono što je moglo biti karikatura postalo je kanon. I u čudnom obratu kulturne alhemije, Miranda Priestly je počela da zasenjuje svoju navodnu inspiraciju, postajući razumljivija figura generaciji koja je odrasla uz film, a ne uz impresume.

Šta, dakle, znači spojiti te dve figure u jedan kadar? Mogu li da zamene poslove? Wintour odbija tu ideju. „Nema šanse. Nemam nikakve talente. Zaista nikakve. Ne umem da pevam, ne umem da igram, ne umem da glumim, nespretna sam s rukama, ne umem da kuvam, a svakako ne umem da šijem.“ Streep protestuje: „Ti vodiš multinacionalnu kompaniju!“ i dodaje: „Svaki dan — vau — sve to uklopiti… pronaći lepotu. Tražiti je, negovati je. Podržavati je.“

Na jednom nivou, to je počasni krug. Wintour je nadživela svaku prognozu o sopstvenoj zastarelosti, upravljajući industrijom koja se digitalizovala, demokratizovala i destabilizovala bezbroj puta. Streep, s druge strane, ostaje retka glumica čije prisustvo automatski nosi težinu, čak i kada tumači lik za koji pola publike veruje da je stvaran. Zajedno, one čine zatvoren krug uticaja: urednica inspiriše lik, lik preoblikuje urednicu, urednica ponovo prisvaja narativ.

Ali ova naslovna je i nešto subverzivnije — priznanje da je moć danas nerazdvojiva od načina na koji se prikazuje. Wintour više nije samo urednica Voguea sa najdužim stažom i najuticajnijim prijateljima; ona je simbol koji je popularna kultura tumačila, memifikovala, ublažila i izoštrila. Stajući pored Streep, ona prećutno priznaje da Miranda Priestly nije karikiranje, već produžetak. Fikcija nije samo pozajmila iz stvarnosti; ona ju je dokrajčila.

U svemu tome ima i tihe ironije. Godinama je Wintour, kako se pričalo, zazirala od poređenja, održavajući svoju prepoznatljivu distancu. A sada je tu, praktično potvrđujući interpretaciju koja ju je pretvorila u kostim za Noć veštica i simbol zastrašujuće ženske moći (notirajte izbor crvene Prada kreacije). Ako već ne možeš da kontrolišeš narativ, naslovnica sugeriše, možeš ga barem sašiti po meri.

A to je, možda, pravi potez modne moći.

Jer ono što ova slika zapravo beleži nije rivalstvo niti pomirenje, već copyright. Ko polaže prava na ideju Anne Wintour kao ledene kraljice publishing sveta? Sama žena, koja je oblikovala carstvo ukusa? Ili glumica koja je to carstvo sažela u savršeno tempirane pauze i razorne replike?

Odgovor je, naravno, — obe. I postavljajući ih jednu pored druge, Vogue ne razrešava tu tenziju — već je pretvara u estetiku. U eri opsednutoj autentičnošću, ova naslovnica nudi nešto ređe: slavljenje artificijelnosti toliko potpune da ona postaje sopstvena istina.