Krckao je zglobove na jednoj ruci 50 godina da dokaže majci da greši: Šta se zaista dešava kada pucketamo prstima – i da li treba prestati

Pucketanje zglobova na prstima proizvodi zvuk jačine i do 83 decibela, što je jednako buci dizel kamiona u prolazu, ali nauka potvrdno odgovara na vekovno pitanje – ova navika ne izaziva artritis.

Priča o najpoznatijem, i verovatno najneobičnijem eksperimentu sa pucketanjem zglobova, počinje običnim porodičnim ubeđivanjem. Donald Unger, američki lekar (alergolog) iz Kalifornije, tokom odrastanja je bio pod stalnim pritiskom i upozorenjima – od strane majke, nekoliko tetaka, a kasnije i svekrve – da će mu stalno krckanje zglobova na prstima neminovno izazvati teški artritis.

Kao čovek nauke i lekar po struci, bio je odlučan da im dokaže da nisu u pravu. Započeo je poduhvat koji će trajati pet decenija: krckao je zglobovima isključivo na levoj ruci najmanje dva puta dnevno tokom 50 godina – što je ukupno oko 36.500 krckanja. Desnu ruku nije dirao, što je predstavljalo svojevrsnu kontrolnu grupu u njegovom eksperimentu.

“Majko, bio sam u pravu!” – šta je pokazao rendgen posle 50 godina?

Godine 1998, u svojoj 72. godini života, napravio je detaljne rendgenske snimke obe šake kako bi saznao konačni rezultat svog životnog eksperimenta.

– Nije bilo artritisa ni u jednoj ruci, niti je bilo vidljivih razlika između dve ruke – zaključio je dr Unger i svoje nalaze objavio u stručnom radu pod naslovom “Does knuckle cracking lead to arthritis of the fingers?“.

Za ovaj jedinstveni poduhvat, dr Unger je 2009. godine dobio prestižnu Ig Nobelovu nagradu za medicinu. Prilikom svečanog uručenja nagrade, pogledao je ka nebu i pred svima uzviknuo: “Majko, bio sam u pravu!“.

Naravno, ovo je bio uzorak od samo jednog čoveka. Studije pokazuju da negde između 20 i 50 odsto ljudi redovno pucketa zglobovima prstima. Dakle, da li je to nešto oko čega bi trebalo brinuti – da li svako pucketanje, kliktanje i krckanje zglobova može da izazove trajnu štetu na telu?

Pitanje mehurića: Šta se zapravo dešava u zglobovima?

Za neke je pucketanje zglobova samo nesvesna, besmislena navika. Drugima prija fizički osećaj rasterećenja. Međutim, sudeći po mnoštvu popularnih video-snimaka o kiropraktičkim korekcijama koji preplavljuju društvene mreže, dobar deo ljudi uživa i u samom zvuku.

Ono što se dešava u trenutku kada pukne zglob je zapravo relativno jednostavno. Zglob je mesto gde se spajaju dve kosti, a one koje se nalaze u prstima, vratu i leđima okružene su sinovijalnom tečnošću – gustim tkivnim fluidom sličnom belancu koji deluje kao prirodni lubrikant.

Kada se zglobovi uvijaju, vuku ili savijaju radi krckanja, prostor unutar samog zgloba se privremeno širi. To dovodi do naglog pada pritiska u sinovijalnoj tečnosti, i kao rezultat toga, gasovi koji su nekada bili rastvoreni u tečnosti počinju brzo da izlaze u obliku mehurića.

Zvuk jačine dizel kamiona i “vatromet” na ultrazvuku

Sam zvuk pucanja – koji nastaje u trenutku kada se mehurići formiraju i kolabiraju – može biti iznenađujuće glasan, dostižući jačinu i do 83 decibela, pokazala je studija iz 2018. godine u časopisu “Scientific Reports“. To je otprilike jačina zvuka dizel kamiona koji tutnji brzinom od 64 kilometra na sat.

Kada su naučnici sa Univerziteta Kalifornije u Dejvisu ultrazvukom u realnom vremenu posmatrali zglob koji je pucao, opisali su taj prizor kao slikoviti “vatromet koji eksplodira na monitoru”. Ovo njihovo istraživanje zvanično je predstavljeno 2015. na godišnjem sastanku Radiološkog društva Severne Amerike (RSNA).

Uglavnom bezopasna navika – ali uz jedan važan uslov

Možda je bučno, ali zvuk pucketanja u zglobovima je “samo normalan fiziološki proces”, kaže doktorka Kim Hajrih, reumatolog sa Univerziteta u Mančesteru u Velikoj Britaniji.

Ali da li je ono što je normalno ujedno i nužno bezopasno?

– Očigledno postoje neki upozoravajući znaci poput bola ili otoka u zglobovima – kaže dr Džej Džaganatan, neurohirurg iz Mičigena, u SAD, koji je u svojoj praksi viđao pacijente sa istegnućima i drugim problemima nakon što su prejako pucketali vratom – nešto što se nipošto ne preporučuje.

– Međutim, generalno govoreći, kada osetite spontanu potrebu da pucketate zglobovima, to se u medicini smatra prilično bezopasnom pojavom – navodi dr Džaganatan.

Povremeno se javlja bojazan da bi snažno krckanje prstima moglo da dovede do iščašenja prstiju ili oštećenja tetiva, posebno kada se primeni prevelika sila ili istrgne prst na način koji bi mogao slučajno da prouzrokuje njegovo odvajanje od zgloba.

I zaista, u medicinskoj praksi je zabeleženo nekoliko takvih izolovanih incidenata. Na primer, 1999. godine u naučnoj bazi “PubMed“, jedan hirurg šake iz Filadelfije opisao je slučaj u kom su dva pacijenta uganula prste samo zato što su primenila preveliku silu želeći po svaku cenu da čuju zadovoljavajući zvuk pucanja. Ipak, sa umerenim i prirodnim pucketanjem, takve povrede su izuzetno retke.

Razbijanje najvećeg mita: Da li nastaje osteoartritis?

Ono što najviše brine one koji stalno krckaju zglobove jeste pitanje da li će u kasnijim godinama dobiti osteoartritis – najčešći tip artritisa koji je povezan sa trošenjem i habanjem hrskavice, zaštitnog tkiva koje oblaže kosti oko zglobova.

– To me mnogi ljudi pitaju u mojoj klinici, a i za trpezarijskim stolom. Osnovni odgovor je da neće – razrešava dilemu za BBC dr Hajrih.

Nekoliko obimnih studija u potpunosti je opovrglo ovu “staru babinu priču”. U jednoj klasičnoj studiji, objavljenoj još 1975. godine u “PubMed“, istraživači su detaljno proučavali 28 stanovnika domova za stare i otkrili da su oni koji su decenijama redovno pucali zglobovima imali potpuno slične stope degenerativnog artritisa kao i oni koji to nikada nisu radili.

Novija retrospektivna studija iz 2011. u časopisu “JABFM“, ispitala je kompletnu istoriju pucanja zglobova kod 215 pacijenata koji boluju od osteoartritisa i uporedila ih sa kontrolnom grupom ljudi bez ovog stanja. Naučnici su došli do identičnog zaključka: učestalost, količina i trajanje pucanja zglobova tokom čitavog života osobe nisu imali apsolutno nikakav uticaj na povećanje rizika od osteoartritisa.

Oprez sa vratom i kičmom: Kada pucketanje postaje opasno?

Iako je malo verovatno da će krckanje zglobova na prstima predstavljati zdravstveni problem, isto pravilo ne važi za pucketanje u leđima i vratu. Vratni deo kičme sadrži osetljiva i vitalna tkiva, uključujući samu kičmenu moždinu.

– Pored toga, imamo dve veoma važne arterije koje prolaze kroz zadnji deo vrata i putuju ka mozgu – dodaje dr Džaganatan.

Ova područja su izuzetno osetljiva – pogrešni ili nasilni pokreti mogu da izazovu ozbiljne medicinske povrede i neugodne neželjene efekte, kao što su:

• peckanje u udovima,
• gubitak ravnoteže,
• izražene vrtoglavice.

– Svaka vrsta prekomerne manipulacije je opasna – upozorava Džaganatan.

Samostalno pucketanje vrata se izričito ne preporučuje, a čak su i profesionalne manipulacije i tretiranja predmet stručnih rasprava. Godine 2012, Nil O’Konel iz Centra za istraživanje i rehabilitaciju na Univerzitetu Brunel i njegove kolege opisali su kiropraktičko podešavanje i naglo uvrtanje vrata kao “nepotrebno i nepreporučljivo”.

Šta je sa snagom stiska i ostalim zabludama?

Još jedna navodna opasnost od redovnog pucanja zglobova jeste tvrdnja da ono negativno utiče na snagu stiska ruke – što je inače važan zdravstveni marker povezan sa nizom opštih zdravstvenih ishoda, uključujući rizik od srčanih bolesti, kognitivnog pada, depresije i nekih vrsta karcinoma.

Jedna starija studija iz 1990. godine, sprovedena na 74 osobe koje su godinama učestalo pucketale prstima, nagovestila je da te osobe imaju nešto slabiji stisak ruku i veću sklonost ka oticanju šaka u poređenju sa onima koji to ne rade. Međutim, ovi nalazi su u potpunosti opovrgnuti 2017. godine u studiji u “PubMed“, kada posebna i metodološki savremenija studija nije pronašla nikakvu korelaciju između pucanja zglobova i oslabljenog stiska.

Postoje i drugi popularni mitovi, poput onih da često pucketanje može dovesti do trajnog uvećanja zglobova ili slabljenja tetiva, ali dr Hajrih ističe da su svi oni netačni.

Pomenuta ultrazvučna studija to direktno potvrđuje: kada su lekari fizički i ultrazvučno pregledali zglobove pacijenata koji godinama pucketaju prstima, nisu pronašli nikakav otok, deformitet niti bilo kakav oblik invaliditeta.

Zašto imamo potrebu da pucketamo prstima i kako prestati?

Kod mnogih ljudi, pucketanje prstiju pruža trenutačan osećaj olakšanja i privremeno povećanje pokretljivosti zglobova, jer sam pokret blago isteže zglob i omogućava mu trenutno širi opseg pokreta. Jedna od naučnih teorija sugeriše da pucketanje stimuliše nervne završetke u predelu oko zgloba, opuštajući okolne mišiće, smanjujući lokalni bol i podstičući blago oslobađanje endorfina – mada ta hipoteza još nije u potpunosti dokazana.

S obzirom na to da je pucketanje zglobovima na prstima u suštini potpuno benigna navika, medicinski gledano nema mnogo razloga za njeno nasilno zaustavljanje.

Međutim, za osobe koje ipak žele da se oslobode ove navike, dr Džaganatan preporučuje kognitivno-bihejvioralnu terapiju kako bi se prvo prepoznali tačni okidači – da li osoba pucketa zglobovima kada je pod stresom, kada joj je dosadno ili to radi potpuno nesvesno? Kao praktično rešenje, predlaže se zauzimanje ruku antistres lopticama, fidget igračkama ili drugim predmetima.

– Generalno, pucketanje je bezopasno po same zglobove. Jedino šta ova navika zaista može da ošteti jeste vaš odnos sa okolinom – ukoliko to neprestano krckanje postane previše iritantno za vaše prijatelje, ukućane i kolege na poslu – zaključuje reumatolog Kim Hajrih.

Zašto pucketanje balončića na foliji izaziva zadovoljstvo: Naučna pozadina fenomena