Pevačica Zorana Simeunović je otvorila dušu o najtežim trenucima u svom životu. Progovorila je za Novu S o detaljima teškog odrastanja pored očuha, koji ju je fizički i psihički maltretirao, odrastanja u domu, smrti majke, venčanja sa 30 godina starijim kompozitorom Stevom Simeunovićem i mnogim drugim stvarima.
Izdala si pesmu “101” koju si posvetila deci bez roditeljskog staranja. Kako si došla na tu ideju?
– Posvetila sam je deci bez roditeljskog staranja, ali i svima onima koji su odrasli bez ljubavi jer da se razumemo – deci ne trebaju vile i kule, nego naša pažnja i ljubav. Ja sam dete iz doma i kroz pesmu sam se potrudila da kažem ljudima da ta deca nisu huligani, ta deca su jako često ljudi koji napreduju u životu.
Foto: Dejan Milićević
U kom si ti domu bila?
– Bila sam u dečjem domu “Rada Vranješević”, posle toga sam bila u prihvatnom centru i sa 18 godina sam počela da pevam, živim svoj život. Ja ovde nisam da bi mene neko žalio, nego da kažem ljudima da i te kako može da se uspe u životu i ako si dete iz doma.
Kako si ti završila u domu?
– Imala sam i majku i očuha, ali zbog nekih situacija sam prebačena u dečji dom.
Ko je to odlučio? Socijalne službe?
– Da, centar za socijalni rad. Mama se sa tim složila tada i ja sam sa 14 godina otišla tamo. Nisam bila usamljena, tamo je najviše ljubavi, tamo se najviše naučiš kulturi, odanosti, lojalnosti i stekneš prijatelje.
Kako izgleda život u domu?
– Imaš povečerje, a imaš i kaznu povečerja – to je ako si napravio problem, onda ćeš da legneš u krevet 20 časova, ako nisi, onda možeš da ostaneš do 23 časa. Ustajanje je u sedam ujutru, doručak je u trpezariji, imamo časova, svake nedelje se menjaju deca koja čiste stolove. Imaju tamo i jaslice. Bila sam skoro da ih posetim. Volela sam svoju vaspitačicu jer me je naučila da zaslužim sve, bila sam dete koje je moralo da se potrudi za krem, čokoladicu i tako dalje. Ako hoćeš čokoladicu, moraš da očistiš dnevnu sobu.
Jesi li imala kontakt s porodicom tokom boravka u domu?
– Ne, majka nije želela da imamo kontakt.
Kako majka ne oseća potrebu da čuje svoje dete?
– Otac može da bude svako, ali tata ne. Tako je isto i sa majkama.
Je li imala neke psihičke probleme? Vi ste bile u dobrim odnosima pred njenu smrt.
– Kada je moja majka umrla, nisam plakala zato što je ona umrla, ja sam plakala jer sam izgubila nadu da ću imati mamu kakvu svako dete zaslužuje da ima. Mi smo se mesec dana pred njenu smrt ponovo spojile. Veličina čoveka je kada sve oprostiš.
Kako ste se spojile pred njenu smrt?
– Ja sam pozvana, rekli su mi da je u bolnici. Kada sam došla u Brčko, tražili su mi pidžame, toga se sećam. Kada sam došla u bolnicu, moja mama nije znala da mi je tražila pidžame, to je bio kraj. Nisam očekivala da ćeš to da me pitaš…
Svako od nas nosi neki teret u životu…
– Nisam jedina koja je ostala bez roditelja, ja sam ojačala zahvaljujući Stevi, koji mi je rekao da imam njega, imam svoju kući. Tada je bilo vreme korone i Steva nije hteo da se vakciniše, on spava do 14 časova. U 10 ujutru se budi i kaže: “Idem da se vakcinišem da ne budeš sama.”
Jesi li imala tetku, ujaka, bilo koga?
– Da sam imala, verovatno bih bila kod njih. Moj tata je preminuo 1992, ja sam se rodila 1993. Moja otac je sa Kosova, kao i deda, majka je iz Bosne, Brčkog. Sa tatinom familijom nisam imala kontakt jer je majka muslimanka, a tata je bio pravoslavac. Nisu prihvatili moju majku, a moj otac nikada i nije zahtevao da ona promeni veru i iz tog razloga je moja majka s tatom došla da živi u Bosnu. Majka mi je radila na Vidikovačkoj pijaci, tata je radio u MT-u, a ja sada živim u opštini Rakovica na Vidikovcu – sudbina. Nisam imala kod koga, da sam imala, ne bih završila u dečjem domu, nego bi me prigrlio neko moj.
Tvoj otac je preminuo jako mlad, sa 29 godina. Umro je 1992. Od čega je preminuo?
– Možemo li da promenimo temu?
Objavila si sliku s groblja na kojoj se videlo da je preminuo sa 29 godina.
– Da, na toj slici su moj brat i moja ćerka. Najbolnija stvar mi je što nemam tatu da me ošamari i kaže: “Sine, ovo ne treba ovako, ovo treba ovako.” Volela bih da ga vidim na 15 minuta da ga pitam gde treba da se ispravim, kome treba da oprostim i da ga pitam da li sam ja isti on? To kada bi moglo, tada bih bila srećnija.
Šta misliš, gde si pogrešila?
– Kroz ljubavni život mi je trebao tata, da taj neko vidi da ja nisam sama. Kada nemaš tatu, ti si bez krila i nezaštićen. Mama nije bila neka figura jer se preudala i živi svoj život, a ja dete iz prvog braka. Volela je ona mene, ali nije imala toliko snage da stane iza svog deteta.
Kažeš, volela je ona mene…
– Volela me je na neki svoj način.
Posle svega, ti izgovoriš takvu rečenicu, svaka ti čast.
– Kroz život sam se trudila da u čoveku uvek nađem nešto dobro. Majka je imala lepih momenata sa mnom, ali, nažalost, nedovoljno.
Pored rođenog brata, imaš i polubrata.
– Da, nekada imam utisak da sam više vezana za njega, nego za rođenog brata jer je on stao iz mene kada je imao sedam godina i 15 i 20. Ja sam bila tu da im budem podrška, da imaju i da ne idu bosih nogu. Ja sam dala sve da njihovo odrastanje ne bude kao moje, da imaju izbor da sami biraju svoje korake, a da znaju da iza njih stoji njihova sestra i da mi kažu: “Seko, imam problem, trebaš mi.” Imali su koga da uzmu za ruku, a ja nisam.
Zašto Dušan, tvoj rođeni brat, nije bio takav?
– Stariji brat je u svom svetu, on je oženjen, srećan je, ali nisu se kockice poklopile da mi bude privržen kao mlađi brat.
Udala si se za 30 godina starijeg kompozitora Stevana Simeunovića.
– Ulazim u salu u venčanici, prvi sneg pao, 14. januar. Mene kuma stisla za ruku i pita: “U šta si se ti uvalila”, ja kažem: “Ćuti, kumo, ako ti znaš, znam i ja.” U sali sama estrada, Stevi sam rekla: “Izvini, ja ne znam ko si ti.”
Posle koliko vremena ste se vi venčali?
– Posle 15 dana. Upoznali smo se i posle 15 dana je bila svadba. Svi su mislili da ja snimam spot. Mi smo se upoznali u kafani, trebalo je da mi radi pesmu i kaže mi: “Radiću ti pesmu, ali ne za pare, nego da se udaš za mene”, ja mu rekla: “Ajde mani me se”, a on bio ozbiljan i ja reko: “Može, ali da se venčamo pred bogom” i tako je i bilo. Venčali smo se u Hramu Svetog Luke na Vidikovcu. Posle toga mi se desila najlepša stvar, 16. maja 2024. sam rodila ćerku Jovanu.
U jednom trenutku u ranoj mladosti si htela da izvršiš suicid…
– To sam htela da uradim sa nepunih 14 godina, posle najveće traume koju sam doživela u životu i posle toga sam svaki sledeći udarac dočekala na nogama, sama. Sada, u životu, ništa, osim Jovane, ne može da me pomeri, da me dodirne.
Kako ti imaš toliko vere u sebi posle te prve traume koju si preživela i posle svega ostalog?
– Gospod svakome daje krst koji može da nosi. Moja sreća je što ja veru nisam izgubila jer smatram da danas pevač može da bude svako, glumac može da bude svako, pa i ta osoba može da bude svako…
Porodila si se pre sedam meseci, ali izgledaš fenomenalno. Da li treniraš nešto?
– Jovana mi trenira i ruke i noge svaki dan. Nosim je kroz kuću, pa spusti, pa podigni, pa okupaj… Jako sam brzo vratila kilažu, valjda i zbog stresa koji sam imala. Jako sam loše prošla na porođaju, ne bih to poželela nikome, to je tema o kojoj treba da se priča. Akušersko nasilje. Iako svi kažu, pa dešava se – ne treba da se dešavaju neke stvari, za dlaku me sepsa nije pojela. Greškom lekara je ostala posteljica koju sam nosila 21 dan i onda sam završila na kiretaži. Dobila sam krvarenje i mene su sekunde delile od toga da moje dete ostane bez majke. Mislim da i te kako treba pričati o tome da bi se probudila svest o tome jer mi donosimo na svet decu, a ne figurice. Smatram da svaka porodilja treba i zaslužuje tretman jedne majke koja na ovaj svet donosi budućnost.
Kiretaža je mnogo bolna, to je kao porođaj.
– Tako je, a možeš i da ostaneš bez sledećeg potomka. Pa sam izgubila mleko, pa su me osudili da dete nema majčino mleko… Mene je to bolelo. Oduzeli su mojoj bebi hranu.
Ti si i u osmom mesecu imala neke probleme?
– Jesam, morala sam da primam injekcije za održavanje ploda. Tada sam se prvi put prepala i onda sam otišla u Hram Svetog Save i rekla: “Gospode, sve je u tvojim rukama.” Beba je dobila ocenu devet od 10, a po meni je to bolje nego 10 od 10 jer se devojčice rađaju pre dečaka, moja ćerka je trebalo da se rodi 26. maja, a rodila se 16. maja.
