„Odavno sam želela da idem u Prebilovce, ali je uvek nešto bilo preče. Razmišljala sam da su Prebilovci tu, da ima vremena, otići ću. A onda su Tompsonov koncert u Zagrebu minulog leta i pola miliona ljudi koji su klicali ustaškim pozdravom bili okidač. Teško mi je da shvatim kako je moguće da se takve scene dešavaju u 21. veku. Posle svega što smo prošli na ovim prostorima ne tako davno. Kako je moguć takav besmisao?“, priča za sajt UNS-a novinarka „Kurira“ Jelena Spasić.
Jelena S. Spasić na dodeli nagrada Foto: Petar Aleksic
Kako kaže za UNS, nakon pomenutog koncerta shvatila je da pre svega kao čovek, a potom i novinar mora da ode u Prebilovce.
„To je ono što sam mogla da učinim – da se poklonim nevinim žrtvama ustaša i da pišem o tome kako bismo znali”, ističe Spasić.
Radeći seriju reportaža o Prebilovcima, rekla nam je ona, shvatila je da nije jedina u kojoj je pomenuti koncert nešto prelomio.
U intervjuu za UNS sa nagrađenom novinarkom razgovarali smo o granici između profesionalne odgovornosti u izveštavanju o kolektivnom stradanju i ličnih osećanja, značaju ovakvih priča za novinarstvo u uslovima hiperprodukcije medijskog sadržaja, ali i o tome koliko joj je bilo teško dok je sakupljala građu za reportaže iz ovog mesta.
UNS: U kojoj meri je novinarska odgovornost veća kad se obrađuju teme kolektivnog stradanja kakvo je bilo u Prebilovcima?
– Novinarska odgovornost, u smislu odnosa prema poslu, po meni je uvek ista i jednako velika. Odgovoran novinar je onaj koji daje sve od sebe da profesionalno radi svoj posao. I dobro se pripremi za sve, pa i kad ide na običnu konferenciju za novinare, jer mora da zna ko je i šta je tu, kakav je kontekst… Tako da u tom smislu odgovornost ne delim na manju ili veću. Ali kao novinar, čiji je posao rad u javnom interesu, osećam odgovornost da svojim delanjem i izborom tema čuvam i istinu od zaborava. A ako uz to neko nešto nauči, razmisli pre nekih postupaka… tek sam uspela.
Međutim, kad radim teme kao što su Prebilovci, najveći izazov mi je da ne upadnem u patetiku. Linija između empatije i patetike je tanka. Dešava mi se da, tek kad drugi, treći put pročitam ono što sam napisala, vidim da to nije ono što sam htela i da sam skliznula, pa menjam. A čitaoci su, na koncu, ti koji sude.
UNS: Zbog čega je važno da se ovakve teme objavljuju u medijima?
– Važno je da bismo znali, pamtili, poštovali i, usudiću se reći, da nam se istorija ne bi ponavljala. Kamo sreće da se svi s Balkana objektivno bavimo svakim segmentom prošlosti, i u medijima i u udžbenicima, pa da nam se istorija ne ponavlja iz generacije u generaciju. Da svi sve znamo.
Takođe, a verujem da se to u reportažama iz Prebilovaca i vidi, važno je znati da iza zločina uvek stoje konkretna imena i ljudi, oni koji su osmislili, naredili, izveli, prikrivali… I da smo svi mi pre svega ljudi, dobri ili loši, a da nas tek posle toga sve ostalo u nekom smislu određuje i razlikuje, pa i vera i nacija. Upravo iz reportaža u Prebilovcima vidi se da i u organizovanom, sistematskom zločinu ima onih među ustašama koji su u datom momentu postupili kao ljudi. Zašto, kako – nebitno. Spasli su neke živote u moru nevinih, a ubijenih. I to treba reći. Ali nikako ne treba zaboraviti glavnu stvar i zameniti teze.
UNS: Kako postaviti granicu između novinarske profesionalnosti i ličnih osećanja?
– Upravo reportaža je, po mom sudu, žanr u kome osim činjenica i opisa daješ i lični doživljaj, emociju, pa i empatiju… I bez obzira na to da li pišeš reportažu iz Barselone ili Prebilovaca, mada je, naravno, razlika u doživljaju ogromna i potpuno drugačija. A danas, više nego ikad, kad je na internetu dostupno sve i kad se na telefonu kao na dlanu može videti baš sve, važno je da čitaocima daš i više i dalje, a to je i doživljaj.
Pisati o Prebilovcima je naročito teško, iscrpljujuće, i emotivno i mentalno. I upravo zbog tog snažnog doživljaja važno je, kao što već rekoh, ne upasti u patetiku.
UNS: Koliko je važno da se prilikom rada na ovakvoj priči novinar uzdrži od senzacionalizma i “klikbejt” naslova, po cenu manje medijske pažnje?
– Ne jurim medijsku pažnju, već novinarstvo. Klikove odavno ne brojim. Doduše, sistem sam broji. Iznenadićete se, kao što sam neretko i sama iznenađena, koliko ovi ozbiljni tekstovi znaju da budu čitani. I same reportaže iz Prebilovaca merene su hiljadama i hiljadama pregleda. I to je dokaz da u eri brzog života, generacija koje komuniciraju skraćenicama i rastu na klipovima od minut, i u vreme rasprostranjenog tzv. kopi-pejst novinarstva, pravi novinarski rad ipak ima “prođu”. Takođe, to je i dokaz da ljudi nisu toliko površni i da im ne možeš servirati samo kopi-pejst, da im treba dati i ozbiljan i drugačiji sadržaj. I zahvalna sam svojoj redakciji što ne odbija nijedan moj predlog za reportaže i odlaske na teren i ne kalkuliše da li će to biti klikabilno.
UNS: Šta Vam je bilo najteže dok ste sakupljali materijal za ovu reportažu?
– Znala sam gde idem i dosta toga pročitala i pogledala pre polaska u Prebilovce. I reklo bi se, bila spremna za ono što ću videti – i samo selo, čijih je mnogo kuća bez krovova i uraslo u korov, i za ostatke kostiju mučenika u prebilovačkom hramu, i za jamu Golubinku, u koju je u jednom danu živo bačeno više od 500 žena i dece.
Ali očigledno to nije bilo dovoljno.
Dan-dva pre polaska na put pročitala sam priču o Božu Kesu. U moru svega što sam znala, priča o tom tihom, poštenom čoveku i uzornom članu partije me je baš potresla.
Život u Čapljini, kojoj Prebilovci i pripadaju, dugogodišnjeg neženje zakasnelog za decu izgledao je obično kao mnogi drugi.
Sve dok mu poznanici, pa i prijatelji nisu otišli na sahranu u Prebilovce. Tu kraj nadgrobnog spomenika shvataju da je imao i ženu i dve ćerkice. I da su sve tri skončale u jami Golubinki 6. avgusta 1941. A Božo je ćutao sve te decenije. I upravo na tom groblju, gde je i Božov grb, ali i ploča na kojoj su imena mu žene i dece, bilo mi je najteže.
Na nadgrobnim pločama preminulih u decenijama nakon nastanka Titove Jugoslavije zatiču me i kolone imena njihovih najrođenijih pored kojih je ista godina smrt – 1941. Tu sam i zatečena koliko mi je bilo teško da to gledam.
UNS: Šta ovakve priče znače za savremeno novinarstvo s obzirom na to da, zahvaljujući internetu, imamo hiperprodukciju medijskog sadržaja i “borbu za kvantitet, a ne kvalitet” u medijskom prostoru?
– Iskreno verujem da još ima nade za nas i za novinarstvo. A o mom radu trebalo bi drugi da sude.
UNS: Koliko je važno što je ovakva tema dobila poverenje žirija?
– Opet iskreno, ovo je prva nagrada koja mi je draža zbog teme nego mene same. Trudila sam se da iz što više aspekata sagledam prebilovačku tragediju, vreme posle nje i ono što je danas. A danas su Prebilovci mesto sa tridesetak žitelja, mahom udovica.
Dolaze ponekad i političari i iz Srbije i Republike Srpske, slikaju se i uvek nešto obećavaju. Ali Prebilovci su i dalje selo u kome je dosta kuća u korovu, što je zaostavština i 1941. i 1992. godine.
Selo koje i dan-danas nema vodovod. Mada, nakon objavljivanja reportaža u Kuriru, slučajno ili ne, iz zvanične Banjaluke obećali su da će uplatiti sredstva za izgradnju vodovoda u Prebilovcima. To ne želi u potpunosti da finansira opština Čapljina, odakle su naveli da im nije isplativa investicija za toliko malo žitelja. Sredstva su nedavno i uplaćena. Čeka se početak radova.
Prebilovci su selo u kom hodočasnici ne mogu ni da prenoće, do pod vedrim nebom. Tako ne bismo ni mi mogli da nam nije izašao u susret Aco Dragićević, čovek koga nismo ni znali, a koji nas je primio u svoj dom. Bila sam uporna u naumu da noćimo u selu i neizmerno sam zahvalna Acu. Kao i Aleksi Dragićeviću, koji nas je vodio i kroz Hram Hristovog Vaskrsenja u Prebilovcima, ali i do jame Golubinke na plus 40. Aleksa je tu da se svakome nađe. I radi pri crkvi. Kraj koje SPC diže i omanji konak, kako bi manastir postala.
Zahvalna sam, i to moram istaći, i svim svojim sagovornicima, bez kojih ne bi ni bilo reportaža. Ljudi su i danas, posebno oni koji žive u Prebilovcima i okolini, još uplašeni, zaziru da javno govore. A mnogi su ipak govorili. Obećavale su vlasti iz Banjaluke i da će pansion u selu podići, kako bi hodočasnici imali gde zanoćiti. I dalje – ništa. A sve je to izuzetno važno i važno je pisati o tome. Dobra stvar je da učenici viših razreda osnovnih škola iz Republike Srpske u obrazovnom programu imaju i obavezu dolaska u Prebilovce. A koliko đaka iz Srbije uopšte zna za Prebilovce, a kamoli ide tamo? O Prebilovcima uvek treba govoriti. Razloga je puno.
Kurir Društvo/ UNS
