STAN, kuća, automobil, novac na računu, ali i određena potraživanja i dugovi mogu postati deo zaostavštine. Ipak, smrt ne znači da baš svako pravo i obaveza automatski prelaze na naslednike. Zakon Srbije jasno razlikuje ono što je podobno za nasleđivanje od prava i obaveza koje su neraskidivo vezane za konkretnu osobu.
Foto: Herrmann Agenturfotografie / Alamy / Profimedia
Kada neko kaže „jedini sam naslednik“, često pretpostavlja da to znači da će posle ostavinske rasprave na njega preći apsolutno sve što je pokojnik imao.
U praksi stvari nisu baš tako jednostavne.
Zakon o nasleđivanju polazi od toga da se nasleđuje zaostavština, a nju čine prava koja su podobna za nasleđivanje i koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti.
Upravo reč „podobna“ pravi ogromnu razliku, jer postoje prava i obaveze koje su toliko vezane za jednu osobu da njenom smrću ne prelaze jednostavno na sina, ćerku, supružnika ili drugog naslednika.
Ne ulazi baš sve iz kuće u zaostavštinu
Zakon čak pravi zanimljiv izuzetak kod običnih predmeta domaćinstva.
Predmeti manje vrednosti poput pokućstva, nameštaja i posteljine koji služe svakodnevnim potrebama potomaka, bračnog druga i roditelja ostavioca, ako su sa njim živeli u istom domaćinstvu, ne ulaze u zaostavštinu na klasičan način.
Oni postaju zajednička svojina tih lica.
To znači da se na ostavinskoj raspravi ne mora svaka stolica, posteljina ili komad običnog kućnog nameštaja deliti kao stan ili novac na računu.
Nešto što ste sami stvorili možda uopšte nije ostaviočevo
Još zanimljivija situacija nastaje kada su potomci živeli sa ostaviocem i svojim radom, zaradom ili na drugi način pomagali da se njegova imovina uveća.
Zakon kaže da deo tog uvećanja koji odgovara njihovom doprinosu ne ulazi u zaostavštinu, već pripada potomku koji je doprineo stvaranju te vrednosti.
U praksi ovo može postati veoma važno kod porodičnih domaćinstava, poljoprivrednih gazdinstava ili poslova u kojima su roditelji i odrasla deca godinama zajedno ulagali rad i novac.
Drugim rečima, činjenica da se nešto formalno nalazi u imovini pokojnika ne znači nužno da će se cela njegova vrednost deliti među naslednicima.
Lične obaveze mogu da prestanu smrću
Sličan princip postoji i kod ugovornih obaveza.
Zakon o obligacionim odnosima propisuje da smrću dužnika ili poverioca obaveza prestaje ako je nastala upravo zbog njegovih ličnih osobina ili ličnih sposobnosti.
Najjednostavnije rečeno: ako je suština neke obaveze bila da je izvrši baš određena osoba zbog svojih posebnih sposobnosti ili karakteristika, naslednik ne postaje automatski njena zamena samo zato što je nasledio imovinu.
Smrt zato ne prenosi svaki ugovor i svaku obavezu po automatizmu.
Ali dugovi mogu da stignu zajedno sa stanom i novcem
Ovo je deo koji naslednici mnogo češće previde.
Nasleđivanje nije samo dobijanje imovine.
Zakon kaže da naslednik odgovara i za dugove ostavioca, ali do visine vrednosti nasleđene imovine.
Ako neko nasledi imovinu vrednu 50.000 evra, a iza ostavioca postoje dugovanja, njegova zakonska odgovornost za te dugove ograničena je vrednošću onoga što je nasledio.
Ako se nasledstva odrekao, za ostaviočeve dugove ne odgovara.
Kod više naslednika postoji dodatno pravilo, oni prema poveriocima solidarno odgovaraju, svaki do visine vrednosti svog naslednog dela.
Zato se pre prihvatanja nasleđa ne proverava samo šta pokojnik poseduje, već i šta duguje.
Testament ne znači da možete potpuno zaobići svakoga
Još jedna česta zabluda jeste da vlasnik imovine može testamentom jednostavno da ostavi sve jednoj osobi i time potpuno isključi najbližu porodicu.
Srpsko nasledno pravo poznaje nužni deo.
Među nužnim naslednicima pod zakonom propisanim uslovima nalaze se potomci, usvojenici i njihovi potomci, bračni drug, roditelji i određeni drugi srodnici.
Za potomke, usvojenike i bračnog druga nužni deo iznosi polovinu onoga što bi im pripalo po zakonskom redu nasleđivanja, dok za druge kategorije nužnih naslednika iznosi trećinu njihovog zakonskog dela.
Zato ni testament nije uvek poslednja reč.
A šta ako ste zaista jedini naslednik?
Ako nema drugih naslednika koji imaju pravo na deo zaostavštine i ako ste jedini pozvani na nasleđe, možete naslediti celokupnu nasleđivanju podobnu zaostavštinu, ali upravo je poslednja reč ključna.
Ne možete naslediti ono što pokojniku pravno nije pripadalo, ono što zakon izuzima iz zaostavštine ili prava i obaveze koje zbog svoje strogo lične prirode prestaju smrću.
Istovremeno, ne treba zaboraviti ni drugu stranu medalje, nasledstvo može sa sobom doneti dugove.
Zbog toga pitanje koje treba postaviti na početku ostavinskog postupka nije samo „šta mi pripada?“. Ponekad je mnogo važnije pitati, šta tačno ulazi u zaostavštinu?
(Direktno)
