ZAMISLITE čoveka koji je 2012. godine imao 30 godina. Danas ima 44. Nije promenio zemlju. Nije otišao u inostranstvo. Nije promenio generaciju, porodicu ili životne okolnosti. Promenilo se nešto drugo – Srbija oko njega. Najbolji način da se ta promena izmeri nisu politički slogani, već brojke.
Valerio Rosati / Panthermedia / Profimedia
Počnimo od onoga od čega se živi – plata. Prosečna neto zarada u Srbiji 2012. godine iznosila je 41.377 dinara. Poslednji zvanični podatak, za jun 2026. godine, pokazuje prosečnu neto zaradu od 120.401 dinar.
Naravno, cene su u međuvremenu rasle i nominalni iznos sam po sebi nije dovoljan za ozbiljno poređenje. Ali rast zarada nije samo statistička iluzija: u prvih šest meseci 2026. prosečna neto zarada realno je porasla 8,4 odsto u odnosu na isti period prethodne godine.
Još upečatljiviji je podatak o minimalnoj zaradi.
Minimalna cena rada 2012. godine bila je 115 dinara po satu. Od početka 2026. godine iznosi 371 dinar. Više od tri puta više.
Za čoveka koji živi od minimalca, to nije apstraktna ekonomska statistika. To su računi, hrana, školske potrebe, gorivo i svakodnevni život.
A onda dolazimo do pitanja koje je za mnoge 2012. bilo važnije od visine plate: ima li uopšte posla?
Stopa nezaposlenosti tada se kretala oko 25 odsto. U drugom kvartalu 2026. godine iznosila je 7,2 odsto.
Drugim rečima, Srbija je od zemlje u kojoj je posao bio jedna od najvećih životnih neizvesnosti stigla do situacije u kojoj brojni poslodavci danas traže radnike.
A promena se ne vidi samo u novčaniku. Vidi se i na putevima.
Srbija je 2012. imala oko 607 kilometara auto-puteva. Danas mreža državnih puteva prvog A reda ima više od 1.060 kilometara, uz više od 150 kilometara brzih saobraćajnica.
Miloš Veliki, Moravski koridor i brojne nove deonice više nisu obećanja na kartama budućih projekata. Njima se danas ide na posao, prevozi roba, putuje na more ili kod porodice.
Slična priča je i sa železnicom.
Brza pruga Beograd–Novi Sad promenila je način putovanja između dva najveća grada u ovom delu Srbije. Ono što je nekada zahtevalo znatno više vremena danas se najbržim vozovima prelazi za nešto više od pola sata.
A modernizacija železnice nastavlja se dalje, ka severu zemlje i Budimpešti.
Promena se vidi i iz vazduha.
Beogradski aerodrom je 2025. godine završio sa rekordnih 8,91 milion putnika, dok je tokom letnje sezone bio povezan sa rekordnih 116 destinacija u 40 zemalja.
Danas se iz Beograda direktno leti i ka destinacijama koje su nekada podrazumevale presedanja – od Sjedinjenih Američkih Država do Kine. Srbija je tako od zemlje sa znatno ograničenijom avio-mrežom postala važna regionalna vazdušna tačka.
Pre 14 godina Beograđani nisu mogli da priđu rekama, od deponija, potleušica i smeća. Danas je Beograd na vodi, ponos i dika glavnog grada, skidaju mu kapu turisti i posetioci prestonice.
I zato se vratimo na našeg tridesetogodišnjaka iz 2012.
Tada je tražio posao u zemlji u kojoj je nezaposlenost bila oko 25 odsto. Prosečna plata bila je oko 41.000 dinara. Auto-puteva je bilo oko 600 kilometara. Železnička infrastruktura čekala je ozbiljnu modernizaciju. A direktnih avionskih linija bilo je neuporedivo manje.
Danas taj isti čovek ima 44 godine.
Prosečna plata premašila je 120.000 dinara. Nezaposlenost je 7,2 odsto. Mreža auto-puteva premašuje 1.000 kilometara. Između Beograda i Novog Sada voze brzi vozovi.
Sa beogradskog aerodroma može se direktno leteti ka više od stotinu destinacija.
Razvoj se ne završava jednim auto-putem, jednom prugom ili jednim mandatom.
Ali upravo zato je važno povremeno zastati i pogledati odakle se krenulo.
Jer kada se Srbija iz 2012. godine stavi pored Srbije iz 2026, razlika više nije pitanje političkog utiska.
Vidi se u novčaniku, vidi se na radnom mestu, vidi se na auto-putu, vidi se kroz prozor brzog voza, vidi se na aerodromu.
I, možda najvažnije, vidi se u tome koliko je danas bolji i veći prostor mogućnosti za čoveka koji odluči da svoj život gradi u Srbiji.
(Politika)
