VISOKI američki zvaničnici rekli su da predsednik SAD Donald Tramp još uvek nije odlučio da li će napasti Iran ili ne, ali da razmatra opcije koje bi uključivale slanje američkih komandosa da napadaju određene iranske vojne ciljeve.
Foto: Profimedia
U januaru je Tramp zapretio da će srušiti iranski režim zbog nasilnog gušenja protesta. Sada, dok se američke snage gomilaju na Bliskom istoku, njegova logika za vršenje pritiska na Iran se promenila, navodi se u komentaru uglednog portala The Hill, koji prenosimo:
Tramp zahteva nove ustupke od režima, uključujući ograničenja iranskog raketnog programa i potpuno uklanjanje obogaćenog uranijuma iz zemlje. Takođe preti posledicama “daleko težim” od Operacije “Midnight Hammer” (Ponoćni čekić) iz juna prošle godine. Krajnji ciljevi predsednika u regionu ostaju nejasni, kao i vojne mere koje bi mogao preduzeti, što može uključivati vazdušne napade, pomorsku blokadu ili čak promenu režima.
Rizici od eskalacije su ozbiljni, s tim što je svaka strana spremna da pogrešno proceni odlučnost druge strane.
Iran bi potencijalno mogao opravdati odmazdu kao odgovor na dve pretnje koje trenutno muče režim: spoljašnju pretnju od Trampa i unutrašnju pretnju od revolucije. Otpor koji nanosi stvarnu štetu SAD mogao bi ubediti Trampa da troškovi sukoba sa Iranom nadmašuju potencijalne koristi. Istovremeno, to bi moglo pružiti priliku za obnavljanje unutrašnje legitimnosti režima, tako što bi, malo verovatno, odoleo američkim zahtevima.
Sa tim što imperativi opstanka obe strane vode ka istoj politici otpora, američki napad na Iran mogao bi rezultirati iznenađujuće dugotrajnim i opasnim sukobom. Iran će se suprotstaviti, odlučno, a njegov poraz nije unapred izvestan.
Istorija je puna primera slabih zemalja koje su uspevale protiv jačih, koji su verovali da će njihova konvencionalna nadmoć garantovati pobedu. Parafrazirajući teoretičara asimetričnog rata Andrua Maka – “slabe države ne moraju pobediti, one samo moraju da ne izgube, da nadžive protivnika dok se ovaj ne umori od borbe koja nije ključna i čiji troškovi daleko nadmašuju koristi”.
Iran ima dobru šansu da to izvede, jer iako balans snaga ide u korist SAD, balans odlučnosti ide u korist Irana. Iran ne može ozbiljno da preti američkom kopnu, ali sukob sa SAD ugrožava sam opstanak Irana.
Trampova retorika usmerena na rušenje režima eskalirala je sukob do egzistencijalnog nivoa za iransko rukovodstvo. Prošle godine, Iran se odlučio za uglavnom simboličnu odmazdu kako bi izbegao pretvaranje ograničenih američkih udara na nuklearna postrojenja u rat. Ali podsticaji za uzdržanost u Teheranu su dramatično slabiji ako rukovodstvo veruje da su SAD odlučne da unište režim.
Iranski lideri bi razumno mogli očekivati da će nadživeti Trampa, čak i ako pokuša promenu režima. Trampov brzi uspeh protiv venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura verovatno se neće ponoviti u Iranu, jer se većina operacija promene režima odvija mesecima, a ne satima. Trampova odbojnost prema dugotrajnim vojnim operacijama je dobro poznata, napustio je kampanju protiv Huta posle jedva dva meseca.
Štaviše, iranski režim bi mogao da sumnja u Trampovu spremnost da podnese američke žrtve kako bi postigao svoje promenljive ciljeve.
Iran je mnogo sposobniji od Huta i ima nekoliko opcija za odmazdu na Bliskom istoku, gde SAD imaju stacioniranih oko 40.000 vojnika. Militantne grupe povezane sa Iranom napale su desetine američkih objekata poslednjih godina. Iran bi mogao da cilja slabo branjena uporišta u Iraku, Siriji i Jordanu, ili bi mogao da napadne veće, vidljivije američke baze koje nose veću simboličku vrednost, poput al-Udeida u Kataru, lokacije koju je Iran izabrao prošle godine, a koja može da smesti do 10.000 vojnika.
Čak i ako bi američke snage brzo zarobile ili ubile vrhovnog vođu ajatolaha Alija Hamneija i njegove najpoverljivije zvaničnike, ostatak države bi gotovo sigurno pružio otpor umesto da se povinuje američkim naređenjima.
Iranski režim duboko ne veruje Sjedinjenim Državama, koje su podržale Sadama Huseina u razornom iransko-iračkom ratu 1980-1988. i okružile Iran 2000-ih invazijama na Irak i Avganistan. U skorije vreme, američka vlada je izjavila “čvrstu2 podršku Izraelu, najvećoj pretnji Iranu u regionu, i bombardovala Iran, na zahtev Izraela, usred nuklearnih pregovora.
Odmazda za američki napad mogla bi takođe da povrati domaći legitimitet Islamske Republike, koji je narušen zbog njene nemogućnosti da spreči izraelske i američke napade prošlog leta. Poznato je da se režimi u suprotstavljenim situacijama upuštaju u rizične spoljnopolitičke akcije u nadi da će preokrenuti svoju političku sudbinu, fenomen koji politikolozi nazivaju “kockanjem za vaskrsenje”.
Lideri koji se suočavaju sa teškim domaćim okolnostima poput pobune mogu napasti spolja, zaključujući da nemaju mnogo toga da izgube, a mnogo toga da dobiju od uspešnog vojnog sukoba. Čak i mala mogućnost da bi borba protiv SAD mogla da spase režim od svrgavanja mogla bi da privuče iranske lidere očajne da promene domaći narativ sa neuspeha režima na nacionalni otpor.
Pronalaženje načina da se kazni, a da se ne rasplamsa Tramp je nezgodna ravnoteža koju Iran lako može da pogreši. Pošto Iran može sebe da vidi kao kompenzaciju za preslabu odmazdu u prošlosti, verovatnije je da će preterati nego podbaciti cilj, što znači da postoji značajan rizik da bi sukob mogao da se okrene dalje od onoga što bilo koja strana želi.
Iran može da nanese bol, ali nema garancije da će Tramp ispustiti dikobraza kao odgovor. To je koren problema pogrešne procene i ono što ovaj sukob čini tako opasnim.
Jasan imperativ za SAD je da izbegnu besmisleni rat sa Iranom, koji bi lako mogao eskalirati izvan onoga što bilo koja strana očekuje ili želi. Do sada su Trampovi vojni potezi tokom drugog mandata izbegli tragediju gubitka američkih života zbog sumnjivih ciljeva. Ali nema garancije da će prošlost biti prolog.
Autor komentara je Rozmari Kelanik, direktorka Programa za Bliski istok u organizaciji “Defense Priorities”.
(Telegraf)
