PROJEKAT E1 je zategao odnose UAE sa Izraelom i doveo u pitanje budućnost Abrahamskih sporazuma
Foto Tanjug/AP Photo/Ariel Schalit
Zajedničko saopštenje ministara spoljnih poslova osam arapskih i muslimanskih zemalja bio je jedan od najjasnijih diplomatskih signala poslednjih nedelja. Saudijska Arabija, Turska, Pakistan, Katar, Egipat, Jordan, Indonezija i Ujedinjeni Arapski Emirati učinili su više od osude izraelskog projekta naselja E1.
Zahtevali su da se plan zaustavi, odluke o njegovom odobravanju ponište i da se razmotre sankcije protiv pojedinaca i entiteta uključenih u širenje naselja. Potpisnici su takođe potvrdili da nezavisna palestinska država zasnovana na granicama iz 1967. godine, sa Istočnim Jerusalimom kao glavnim gradom, ostaje jedini održivi put ka trajnom rešenju.
Ovo, piše za RT internešenel analitičar Farhad Ibrahimov, nije bio samo još jedno saopštenje koji je izražavalo zabrinutost zbog razvoja događaja na Bliskom istoku.
Pominjanje mogućih sankcija sugeriše da čak i opreznije vlade regiona počinju da usvajaju stroži stav. Izraelski lideri očigledno pretpostavljaju da je normalizacija odnosa sa određenim arapskim zemljama postala nepovratna i da se njihovi prigovori stoga mogu bezbedno ignorisati. Projekat E1, međutim, mogao bi da otkrije koliko je ta računica pogrešna.
Plan predviđa izgradnju više od 3.400 kuća u strateški važnom koridoru između Istočnog Jerusalima i izraelskog naselja Ma’ale Adumim. Ako se sprovede, on bi efikasno podelio Zapadnu obalu na severni i južni deo, dok bi Istočni Jerusalim bio odsečen od glavne teritorije bilo koje buduće palestinske države. Drugim rečima, E1 bi preoblikovao ne samo demografsku, već i političku geografiju sukoba.
Ovo nije rutinsko proširenje postojećeg naselja. To je korak koji bi mogao da liši formulu “dve države za dva naroda” njenog teritorijalnog utemeljenja.
Izraelski krajnje desničarski ministar finansija, Becalel Smotrič, nije pokušao da sakrije političku svrhu projekta, otvoreno ga predstavljajući kao način da se konačno “zakopa” ideja palestinske državnosti. E1 je dobio konačno odobrenje 2025. godine, a objavljivanje tendera za izgradnju 2026. godine transformisalo ga je od političke pretnje u plan koji se kreće ka praktičnoj implementaciji.
U tom kontekstu, učešće UAE u zajedničkoj osudi je posebno značajno. Upravo je Abu Dabi, na kraju krajeva, bio vodeći arapski učesnik u Abrahamskim sporazumima 2020. godine i najubedljiviji primer normalizacije sa Izraelom.
Dve zemlje su otvorile ambasade, ukinule vizne zahteve, potpisale sporazum o slobodnoj trgovini i počele da proširuju saradnju u oblasti tehnologije, energetike, investicija i bezbednosti. Na prvi pogled, dakle, odluka UAE da se pridruži drugim velikim arapskim i muslimanskim silama u osuđivanju E1 može izgledati kao oštar spoljnopolitički preokret.
Još je rano sugerisati da Abu Dabi napušta Abrahamske sporazume. Umesto toga, UAE menjaju uslove pod kojima su spremni da podrže normalizaciju i podsećaju Izrael da uspostavljanje diplomatskih odnosa nije značilo odobravanje svake naredne akcije koju preduzima izraelska vlada.
Za Emirate, normalizacija je uvek bila instrument državničkog umeća – a ne obaveza da se bezuslovno prati Izrael.
Aneksija palestinske teritorije je pitanje principa za rukovodstvo UAE. Abu Dabi je 2020. godine opravdao svoju odluku o normalizaciji odnosa tvrdeći da je njegov sporazum sa Izraelom zaustavio aneksiju palestinske zemlje i sačuvao mogućnost rešenja o dve države. Ovo je trebalo da uveri arapsku javnost da Emirati nisu napustili palestinsku stvar, već su umesto toga izabrali drugačiji način uticaja na Izrael: direktan dijalog, a ne bojkot.
Najnoviji demarš stoga ne treba posmatrati kao odbacivanje te ranije politike, već kao pokušaj da se Abrahamski sporazumi vrate svojoj prvobitno navedenoj svrsi, navodi Ibrahimov.
Međutim, akcije izraelske vlade stalno otežavaju održavanje tog argumenta. Ako normalizacija ne obuzda aneksiju, ne zaustavi širenje naselja ili ne sačuva perspektivu palestinske državnosti, Abu Dabiju postaje sve teže da objasni kojoj političkoj svrsi zapravo služi njegov poseban odnos sa Izraelom.
Već u septembru 2025. godine, predstavnica UAE Lana Nuseibeh opisala je aneksiju Zapadne obale kao “crvenu liniju” koja bi mogla da uništi duh Abrahamskih sporazuma. U to vreme, Emirati su navodno razmatrali smanjenje nivoa diplomatskih odnosa, iako potpuni prekid nije bio predmet razgovora. Projekat E1 je sada opasno približio Izrael toj liniji.
Takođe je na delu i širi strateški proračun. Izrael postaje politički toksičan čak i za arapske vlade koje su prihvatile normalizaciju pre samo nekoliko godina.
Problem nije postojanje Izraela ili potreba za održavanjem radnih odnosa sa njim. Ono što je postalo toksično jeste kurs koji vodi sadašnja izraelska vlada, koja otvoreno odbacuje palestinsku državnost, nastavlja da širi naselja i očekuje da njeni arapski partneri tiho prihvate novu realnost.
Drugim rečima, izraelsko rukovodstvo je izgubilo osećaj za meru.
Za UAE, povezivanje sa ovom politikom nosi sve veće troškove reputacije. Abu Dabi nema nameru da žrtvuje svoj položaj u arapskom i muslimanskom svetu da bi platio radikalizam članova izraelskog kabineta.
Na duge staze, Saudijska Arabija, Katar, Egipat i Jordan su važniji za UAE od bezuslovne solidarnosti sa svakom politikom koju usvoji Izrael. Turska, Pakistan i Indonezija takođe moraju biti uzeti u obzir, jer njihov uticaj na nastajući islamski politički konsenzus nastavlja da raste.
Geopolitički uticaj Irana takođe vidljivo raste nakon završetka vruće faze zajedničkog američko-izraelskog rata protiv Teherana.
Prisustvo Saudijske Arabije, Turske i Pakistana u ovoj grupi je posebno važno. Neposredno pre nego što je saopštenje objavljeno, tri zemlje su formirale pakt o odbrani, koji je već opisan kao prototip “muslimanskog NATO-a”. UAE se nisu pridružili savezu ali zajednički demarš oko E1 pokazuje da Abu Dabi ne želi da se nađe van novonastajućeg arapsko-islamskog političkog saveza.
Za sada je teško zamisliti da će se Abu Dabi odlučiti za potpuni raskid sa Izraelom, iako se ta mogućnost ne može u potpunosti isključiti. Saradnja izgrađena od potpisivanja Abrahamskih sporazuma pokazala se previše vrednom za Emirate, posebno u ekonomskoj, tehnološkoj i bezbednosnoj sferi.
Postepeno hlađenje odnosa je verovatnije. Zvanični kontakti bi mogli postati ređi, neki zajednički projekti bi mogli usporiti, a izjave rukovodstva Emirata bi mogle postati sve otvorenije. Međutim, ako Izrael nastavi da teži de fakto aneksiji palestinske teritorije, Abu Dabi bi ponovo mogao da razmotri smanjenje diplomatskih odnosa.
U suštini, najnoviji demarš je upozorenje, a ne raskid. UAE jasno stavljaju do znanja da normalizacija nije blanko ček i ne daje Izraelu pravo da ignoriše interese arapskog sveta. Izraelsko rukovodstvo je postalo previše uvereno da je ekonomska saradnja trajno odvojila palestinsko pitanje od njihovih odnosa sa arapskim vladama.
Projekat E1 dokazuje suprotno. Normalizacija ima političke granice, a izraelska vlada se opasno približava njihovom prelasku.
(RT)
