UPRKOS Karađorđevim pokušajima da za sudbinu Srbije zainteresuje Austriju, Francusku, Britaniju, jedina velika sila koja je ustaničkoj Srbiji pružila stvarnu podršku i u nju poslala vojsku bila je Rusija.
Foto Vikimedia commons/Public domain; Dokumentacija „Novosti“; Arhivi Srbije i Crne Gore i Fejsbuk
OBNOVA srpskih država, prvo teokratske Crne Gore, pa onda i kneževine Srbije, bila je jedna od geopolitičkih posledica pohoda ruskih armija ka jugu, ka Mediteranu, Bosforu i Dardanelima. Povratak krstova na kupole Svete Sofije postao je glavni cilj celokupne spoljne politike Ruske imperije. Iz te činjenice proisticala je cela istorija Balkana, pa i Srba, sve do 1917. godine.
Stvaranje Crne Gore pod Svetim Petrom Cetinjskim i Njegošem i nastanak Srbije pod Karađorđem i Milošem, bilo je moguće zahvaljujući vojnoj, finansijskoj i duhovnoj pomoći Rusije. Možda bi ove srpske države bile obnovljene i uz pomoć Venecije i Austrije. Ali o tome šta bi bilo kad bi bilo, ne možemo ništa sa sigurnošću da kažemo. Uprkos gorkim trenucima koje mu je Rusija bila priredila, Sveti Petar Cetinjski je u svom testamentu prokleo svakog ko bi pokušao da Crnu Goru odvoji od Rusije.
Rukopoloženje Njegoša u petrogradskom Preobraženskom sabornom hramu bilo je upravo posledica svesti o celovitosti jedne, Pravoslavne crkve. Uprkos Karađorđevim pokušajima da za sudbinu Srbije zainteresuje Austriju, Francusku, Britaniju, jedina Velika sila koja je ustaničkoj Srbiji pružila stvarnu podršku i u nju poslala vojsku bila je Rusija. Karađorđe, večito nezadovoljan brojem njenih vojnika u Srbiji, na kraju je u Rusiji pronašao utočište.
Foto Vikimedia commons/Public domain; Dokumentacija „Novosti“; Arhivi Srbije i Crne Gore i Fejsbuk
Sva velika nacionalna postignuća Srba ostvarena su srpskom pameću i hrabrošću, ali uz pomoć Rusije: autonomija, nezavisnost, ujedinjenje. Da bi se u tome uočio udeo samih Srba, dovoljno je uporediti ih sa Bugarima; oni su, zaista, slobodu dobili iz ruku Rusa, 1878. godine.
Knez Miloš se za autonomiju Srbije izborio uz odlučujuću pomoć ruskog oružja i diplomatije, bez opaljenog srpskog metka, zahvaljujući rusko-turskom ratu 1828-1829. godine. Ni njegovi odnosi sa Rusima nisu bili harmonični. Pogotovo se to nije moglo reći za potonjeg srpskog kneza Aleksandra Karađorđevića i ustavobranitelje, koji su se ogrenuli zapadnim silama. Knez Miloš se, potom, vratio na vlast kao pokajani rusofil.
KNEZ MIHAILO OBRENOVIĆ će, za odlazak Turaka iz srpskih gradova, moći da zahvali diplomatskoj podršci Rusije i Francuske. Nezavisnost i oslobođenje četiri južna okruga stečeni su u ratu, rame uz rame sa Rusima, u vreme kneza Milana Obrenovića, 1878. godine.
Senka San-Stefana poremetila je, međutim, srpsko-ruske odnose sve do 1903. godine. Knez i potonji kralj Milan uvešće Srbiju u tabor germanskih Centralnih sila. Vladavina dva poslednja Obrenovića, uprkos nesumnjivim uspesima u unutrašnjim reformama, biće obeležena ratnim porazima i dvorskim skandalima. Protiv sebe su imali masovno rusofilsko raspoloženje Srba, artikulisano u politici Narodne radikalne stranke i njenog vođe Nikole Pašića.
Srbija kralja Petra I Karađorđevića vratila se savezništvu sa Rusijom. Preko nje biće uspostavljene i veze Srbije sa Francuskom i Britanijom. Ekonomski potpuno zavisna od Austrougarske, Srbija se u Carinskom ratu isčupala iz njenog zagrljaja. Rusija je stajala iza Balkanskog saveza iz 1912. godine. Srbija i Crna Gora tada su oslobodile Staru Srbiju i Makedoniju.
Samo je Rusija podržala Srbiju kada je u Beograd stigao austrougarski ultimatum 1914. godine. Britanija je bila spremna da je prepusti sudbini. Podršku Srbiji i ulazak u Veliki rat, car Nikolaj II, njegova porodica i zemlja platiće najskupljom cenom.
Srbi nisu zaboravili ni njegov odsudan zahtev saveznicima da Srbe 1916. godine, na obalama Albanije, konačno prime na svoje brodove i tako spasu od sigurne propasti. Može se reći da je Nikolaj II donosio odluke u skladu sa svojim viđenjem ruskih interesa i potreba. Ipak, on je 1914. znao da Rusija nije bila spremna za rat. Svetiteljski kult ruske carske porodice danas je, po svemu sudeći, jači među Srbima nego u samoj Rusiji.
SAMO U DVA SVETSKA RATA SRBI NISU VIĐENI KAO „MALI RUSI“
IAKO JE CARSKA RUSIJA uništena 1917. godine, Srbi su uspeli da ostvare zavetnu ideju oslobođenja i ujedinjenja, makar i u jugoslovenskoj državnoj formi. Nastanak Jugoslavije bio je jedna od posledica propasti carske Rusije. Ona do svog kraja nije htela da prihvati jugoslovensku ideju i ujedinjenje Srba sa inovernim Hrvatima i Slovencima.
Britanci su, međutim, već decenijama zagovarali takvu vrstu ujedinjenja, u kojoj bi srpska rusofilija bila obuzdana prevlašću rimokatolika i muslimana. Takva država trebalo je da bude deo lanca zemalja koje bi obuzdavale Nemačku i njene saveznike, ali i sprečavale prodor Rusije ka južnoj i centralnoj Evropi.
Srbi su već u 16. i 17. veku naučili da je Rusija bila imperija sa svojim interesima i potrebama. Po njihove nacionalne, ujediniteljske ciljeve posebno su bili opasni tajni sporazumi o podelama interesnih sfera na Balkanu, koje je Rusija sklapala sa zapadnim silama. Ipak, sve do 1917, po vojnoj, diplomatskoj i materijalnoj pomoći koju je pružala Srbima, sa njom nije mogla da se uporedi nijedna Velika sila – Austrija, Francuska, Britanija, Nemačka ili Italija.
Foto Vikimedia commons/Public domain; Dokumentacija „Novosti“; Arhivi Srbije i Crne Gore i Fejsbuk
Naprotiv, Francuska je sve do 19. veka bila najbliži saveznik Osmanlija u Evropi. Takvu njenu ulogu u 19. veku preuzela je Britanija. Ona je, u isto vreme, bila glavni prijatelj Habzburgovaca. Endemska rusofobija u ovom zemljama podrazumevala je i srbofobiju, jer su Srbi bili viđeni „mali Rusi“. To će se privremeno i delimično promeniti samo u doba dva svetska rata.
U epohi SSSR-a i Jugoslavije sve će se promeniti. Sovjeti su u Jugoslaviji s pravom videli deo kordona koji su njihovi neprijatelji, Britanci i Francuzi, podigli kako bi ih obuzdavali. Srbi su brzo razumeli da je Sovjetski Savez bio neprijatelj Kraljevine Jugoslavije. To će se samo potvrditi kada ona bude primila preko 40.000 ruskih „belih“ izbeglica. Njihov doprinos srpskoj kulturi i međusobnom upoznavanju dva naroda biće, naravno, neprocenjiv. Rusko-srpske naklonosti čak ni tada nisu izbledele.
POSLE 1917. GODINE Srbi su poverovali u savezništvo Francuske, Britanije i SAD. Da su tada, bez carske Rusije, ostali potpuno sami, shvatili su tek u Drugom svetskom ratu, kada ih je Britanija (potom i Amerika), doslovno iskoristila i prepustila režimu Josipa Broza Tita.
Crvenoarmejci su 1944. ginuli na ulicama Beograda, zajedno sa partizanima, za razliku od angloameričkih pilota koji su srpsku prestonicu, sa bezbedne visine, razarali na sam Vaskrs. Srpske rusofile, koji su, posle Britanije, SSSR-a i SAD, odigrali ključnu ulogu u usponu komunista na vlast, Tito je zbrisao posle 1948. godine. Njegova država biće ostvarenje starih britanskih planova. Čak je i Staljin bio prevaren.
Uprkos činjenici da su se digli na oružje protiv nacista onda kada je gotovo cela Evropa bila pregažena i okupirana, da su ratovali sa nacifašistima u dva masovna pokreta otpora, da su pretrpeli genocid i da su ubijani na užasnije načine nego Jevreji, Srbi su, posle 1944. godine, tretirani kao države koje su poražene u Drugom svetskom ratu.
Podeljeni su između pet republika i dve autonomne pokrajine, koje će zaključno sa 1974. steći atribute posebnih država. Narodi koji su Hitleru davali SS trupe i čiji su pripadnici počinili genocid nad Srbima (Hrvati, bosanski Muslimani, Albanci), nagrađeni su teritorijalnim proširenjima (Hrvatska na Jadranu i u Baranji), sopstvenim republikama i pokrajinama (pri čemu je kosovskim Albancima obećavan status republike i ujedinjenje sa Albanijom).
(Deo iz šireg teksta „Sudbonosna prekretnica“)
Kraj
