Poput jedne od najpopularnijih poruka u Srbiji: “‘Oće neko na basket?”, nedavno se pojavila i jedna koja glasi: “Trčim 12 sati. Ko može, neka dođe!” Obično neobična poruka koju je Srbin, Mladen Radovanović (29), uputio drugarima iz trkačke zajednice — onda kada je rešio da ispuni obećanje dato ocu, koji je preminuo nekoliko meseci ranije.
Mladen nije imao program priprema za ultru, niti je nedeljama unapred planirao ishranu ili strategiju. Dve nedelje pred 30. novembar jednostavno je poslao poruku drugarima iz kluba, a ona se ubrzo proširila društvenim mrežama. A onda je tog 30. novembra podrška stigla sa svih strana! A Mladen? Mladen je od 7 ujutru do 7 uveče, istrčao 111,6 kilometara!
Mladen Radovanović iz Majdanpeka, rođen je 1996. godine. Završio je elektrotehničku školu, i trenutno čeka vizu za Sloveniju, gde će živeti sa svojom suprugom… Pre tri meseca preminuo mu je otac, a između njih je ostalo obećanje: minimum 100 kilometara pretrčanih u 2025. godini.
Kraj godine se bližio i Mladen je znao — vreme je sad! Ispuniće reč datu osobi koju više ne može da zagrli.
– Od 19.10. do 23.11. sam imao 2 maratona i 3 polumaratona. Kako se bližio kraj godine shvatio sam da je sad prilika da istrčim minimum 100 km. Sa tatom sam više puta pričao o tome, uvek je verovao da mogu da uradim sve što zacrtam. Hteo sam da proverim koliko sam psihički jak, koliko mogu da izdržim trčanjem u krug – rekao je Mladen za trkački magazin “Trkač”.
Ada je tog dana postala mesto na kojem se nije jurio rezultat, već se ispunjavalo obećanje.
111,6km za 12 sati
Priznao je i kako se osećao nakon što je istrčao 111.6km za 12 sati.
– Istrčao sam 111,6km za 12 sati trčanja. Prvih 6 sati sam se osećao super iako sam tada već pokisao, smrzao se i osećao sam se deset kila teži. Ali imao sam podršku od 16-og kilometra pa sve do kraja podviga. Već posle sedmog sata sam osetio umor u nogama pa sam morao posle svakog kruga da stanem na nekih 5 minuta da me društvo izmasira i da se osvežim vodom i izotonikom. Imao sam sjajnu podršku i ako ih nisam toliko očekivao baš zbog lošeg vremena, tako da su me baš prijatno iznenadili i digli, povratili mi snagu kad sam ih video u tolikom broju. Krizu nisam imao zahvaljujući njima – priznaje Mladen.
Spontana ludost ili savršena organizacija?
Dodaje da je sama organizacija bila savršena.
– Organizacija je bila sjajna, doneo je ko je šta hteo, ja sam krenuo samo da trčim sa vodom, izotonikom, slanišima i slatkišima. Kako je ko dolazio iz sata u sat, donosili su ko se čega setio, tako da sam imao sve što mi je potrebno da izguram 12 sati trčanja – priča on pa dodaje:
– Nisam se spremao za ovo uopšte, dve nedelje pre trčanja sam rešio da je sad pravo vreme i samo sam rekao drugarima iz “United running athletes” sa kojima trčim utorkom, četvrtkom i subotom da ću 30.11. da trčim 12 sati. Zatim smo podelili na društvenim mrežama pa su dolazili i drugari koji nisu sa nama u grupi.
“Nisam pomislio da odustanem”
A da li mu je kroz glavu prošla misao o odustajanju i da li je bilo sumnje da možda neće uspeti, Radovanović za “Trkač”, priznaje:
– Ni u jednom trenutku nisam pomislio da odustanem, baš sam se super osećao tokom trčanja.Poslednjih sat vremena sam čak i pevao jer su uleteli sa zvučnikom poslednjih 12 kilometara.
Na kraju, ponosan na ono što je uradio za sebe i za svog pokojnog oca, priznaje:
– 111,6 km. 12 sati. Jedno obećanje. Nije bilo lako. Bilo je vredno i lično – zaključio je on.
Kurir.rs/Trkač
