Inspektor Radiša

„Inspektore Radiša, subjekat je na poziciji“, javlja mi poručnik Maksić.

„Jel su naši ljudi spremni?“

„Jesu, inspektore. Glume ćacije koji glođu koske od vola.“

„Na moj znak, hapsi!“

Operacija „Vo na ražnju“ planirana je mesecima. Tužilaštvo za organizovani kriminal skupljalo je danonoćno dokaze o korupciji Žvaludina i njegove bande. Potrajalo je, između ostalog i zato što je valjalo naći policajce od poverenja, koji će da obave hapšenje. Našlo se nas pedeset šest, okupljenih u tajnu jedinicu, spremnu da sarađuje sa tužilaštvom.

Žvaludin isprva nije bio u planu za prvi krug hapšenja, ali onda je počeo da abolira ubice, pa samo zaključili da bi valjalo uhapsiti prvo njega, pa onda natenane i ostale. Helikopter me je odvezao do Požege, gde je naš saradnik Konjoglav organizovao ‘narodno veselje’, a zapravo zamku za Žvaludina.

Bio je tu i ministar policije, takođe učesnik operacije. Ne samo zato jer ga imamo u fioci za sve i svašta, već i stoga jer mu je bilo dosta Žvaludinovog iživljavanja. Hoće čovek u penziju i ovo je prilika da je zasluži. Imam direktnu video vezu sa šatorom, ispred koga sleću naši helikopteri. Žvaludin se bekelji, ne sanjajući šta ga čeka. Kada je čuo helikoptere, osvrće se, nije mu jasno šta se zbiva.

„Maksiću, hapsi!“, izdajem naređenje.

„Razumem, inspektore Radiša!“

Iz helikoptera iskaču moji ljudi, specijalno obučeni za spektakularan policijski nastup. Ne računamo ni na kakav otpor, jer smo se sa kobrama dogovorili da polože oružje čim banemo pod šator. Preko video linka gledam kako četvorica skaču na Žvaludina i guraju mu glavu u tanjir sa supom. Do pre minut bio je srećan, uveren da sve drži pod kontrolom.

Upadam pod šator. Svi su digli ruke, vlada tišina, jedino se Žvaloslav buni.

„Kobre, u napad! Šta čekate!?“

„Ajde ne smaraj više, degenu“, odgovara mu jedna od kobri.

„Konačno si dolijao“, obraćam mu se, dok ga Maksić i Jakšić, sa lisicama na rukama, dižu sa stola. „Imaš pravo da ćutiš, imaš pravo na advokata“, saopštavam Žvalonji ukratko njegova prava.

„Ko ste vi, odakle vam ovlašćenja?! Debeli, šta je ovo?“, obraća se ministru, koji se zagonetno smeška, grickajući komad vola. „Kume, reaguj!“, uzvikuje Glaviću, koji zvižduće pesmu ‘Mirno spavaj nano’ i gleda u drugu stranu.

„Izdaja, izdaja!“

„Nećeš ti više nikome zagorčavati život, huljo“, objavljujem svečano. „Vodite ga!“

Maksić i Jakšić ga nimalo nežno izvlače iz šatora. Prilazim Konjoglavu i dajem mu dogovorenih pedeset evra.

„Hvala, inspektore. Jel sigurno nećete i mene da hapsite? Drugovi, ja sam samo radio svoj posao, majke mi, izvinite“, frflja usplahireno.

„Ništa nije sigurno“, odgovaram, „ali, sad možete da nastavite s narodnim veseljem.“

„Uraaaa! Živela Srbija!“, viču svi, kobre, novinari Informera, Glavić, ministar i moji policajci. Kreće muzika.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.