Za vreme NATO bombardovanja aerodrom Ponikve, udaljen od Užica 12 km, bio je 48 puta meta napada. Komandant aerodroma je tada bio Dragan Krsmanović, pukovnik avijacije danas u penziji.
Njegova sećanja na te dane još uvek su živa. Kako kaže, znali su sa kim imaju posla i da će svoju naum ostvariti.
Bombardovanje počelo 24. marta 1999. Foto: Privatna arhiva
– Nikad se nije desilo da SAD mobilišu i dovedu svoje snage, izvrše sve pripreme, a da ne napadnu. Mi smo to očekivali. Ali, nekako sam očekivao da da do toga neće doći. I tog 24. marta 1999. godine, kada su mi javili da su lansirane rakete, kada sam naredio da se svi sklone, svi su otišli, ja sam stao na vrata od zgrade komande i čekao da dođu. Nisam mogao da poverujem da će naši saveznici iz dva svetska rata, da će ta velika svetska sila, da će evropske zemlje bombardovati ovde u Evropi jednu malu zemlju zbog nekog problema koji se u svakom slučaju mogao rešiti diplomatskim putem, naročito što je naš vlast tada bila popustijiva – seća se pukovnik Krsmanović.
Prve bombe su doletele par minuta pre 20 časova.
Dragan Krsmanović Foto: Privatna arhiva
– Prve bombe su pale na naše pogonsko skladište i kaponire sa avionima na zapadnoj stajanci. Mi smo se pripremali za to. Kada je počelo ponašali smo se prema planovima koje smo izradili pre toga, ali smo se dovijali i trenutnoj situaciji – dodao je naš sagovornik.
Zahvaljući domišljanosti spašene su tone i tone goriva.
U jednom naletu NATO je bacio 54 bombi. Foto: Privatna arhiva
– Početkom aprila pogodili su jedan naš hangar u kome se nalazi otpadni napalm prah, kome je istekao rok trajanja i nije mogao da se koristi za bombe, već je trebalo da se proda za hepo kocke. Plamen je bio 50 metara u vazduhu. Nismo hteli da gasimo, jer je to bila prilika da se oslobodimo tog praha, a delovalo je kao da smo pretrpeli neki veliki gubitak. Onda me je Boško Popović, prijatelj i pomoćnik, savetovao da izvestimo komandu da nam je pogođeno skladište goriva, jer smo znali da presreću naše depaše. I ja napišem da je izgorelo skladište. Do kraja agresije nisu bombardovali naše skladište i to je bilo jedino skladište koje je ostalo nepogođeno nakon NATO agresije. Dve godine ratno vazduhoplovstvo je letelo do tog goriva – seća se Krsmanović.
Pukovnik Krsmanović je u početku smatrao da je aerodrom Ponikve kao neki rezervni objekat jer kada NATO avioni ne iskoriste bombe, onda ih bacaju, kada pođu natrag u bazu, na aerodrom Ponikve.
Kada NATO avioni ne iskoriste bombe gađaju Ponikve. Foto: Privatna arhiva
– Komandant mi je rekao da nismo rezervni, već drugi po važnosti i objasnio mi svrhu našeg postojanja. Od sredine maja nismo mogli aerodrom da držimo u operativnoj upotrebi za letenje, krpili smo pistu, ali su bila tolika razaranja da nije vredelo. NATO je već prešao da bombarduje civilnu infrastrukturu, objekte namenske industrije. Rekao mi je da jedna bomba na Ponikvama ništa ne znači, ali jedna bomba u Prvom partizanu, Krišiku, Lučanima znači višemilionsku štetu, stradaće radnici. “Vi morate da budete magnet za njih i dok vi radite oni će vas bombardovati”. Inžinjerija, kamioni sa šljunkom, velike mašine krpili su piste i kratere po 7 metara duboke – kaže Krsmanović.
On se seća i noći kada je pogođena zgrada komandnog centra na aerodromu.
– Te noći je bilo oblačno, kiša je padala. I odjednom iznad oblaka su ispustili neke bombe i pogodili su nekoliko objekata, a između ostalog i našu komandu. Ja sam se nalazio kilometar odatle. Kada sam došao sa baterijskom lampom sam ušao kroz prozor. Idem polako hodnikom, dolazim do svoje kancelarije, otvaram vrata, krova nema, nema bočnog zida i samo na zidu iza leđa gde sam sedeo stoji ikona Bogorodice, koju je naslikala moja supruga. Šta da uzmem iz kancelarije, ništa nije vredelo, jedino sam uzeo ikonu i poneo sa sobom – rekao je Krsmanović.
Aerodrom Ponikve, čiji je komandant bio Dragan Krsmanović, je tokom NATO bombardovanja gađan 48 puta. Foto: Privatna arhiva
On kaže da su uglavnom na njih bacali bombe sa oko 500 kg eksploziva.
– U jednom naletu prosuli su 54 bombe, koje su padale paralelno sa severnom stranom piste. Mislim da smo na kraju bombardovanja prebrojali ukupno 708 kratera od bombi. Mnoge smo krpili, a to smo uglavnom radili kada smo znali da nas ne snimaju satelitima. Znali smo vreme kada snimaju i mi smo tada postavljali male goliće i igrali mali fudbal na pisti. Čisto da im damo do znanja da ih se ne plašimo – kaže sa osmehom naš sagovornik.
Posebno je zahvalan rezervnom sastavu, koji je činio četiri petine osoblja na aerodromu.
– Tu je bilo dosta maldih ljudi koju su nam svojim inovativnim znanjem u tehnologiji pomagali. Bili su to osjajni ljudi. I radio amateri. Oni su nam bila velika pomoć – dodao je Krsmanović i zaključio da je jako ponosan na svoje Užičane.
