“OD JESENI BEZ ĆERKE I MUŽA” Ispovest Tamare Grujić koja se posle šest godina uselila u stan, posetili smo je na gradilištu, progovorila o svemu: “Život udara stalno i jako”(VIDEO)

Tamara Grujić već jedanaest godina ulazi u domove ljudi kojima je pomoć najpotrebnija, deleći sa njima i najteže i najlepše trenutke života.

Kroz „Radnu akciju“ obnovila je stotine kuća, ali i vratila veru mnogim porodicama da nisu same.

Iza kamera, međutim, krije se žena koja je zbog posla često zapostavljala sebe, porodicu i privatni život, ali nikada nije izgubila veru u humanost i dobrotu ljudi.

U Intervju za “Blic” Tamara iskreno govori o emocijama koje više ne može da sakrije, o teškim sudbinama koje su je zauvek promenile, propuštenim trenucima sa najbližima, ali i o velikim životnim radostima, novom domu, porodici i fondaciji koju pokreće kao nastavak svoje misije pomaganja. Ovo nije priča samo o televizijskoj voditeljki, već o ženi koja je tuđe tuge nosila kao svoje i koja, uprkos umoru i odricanjima, i dalje veruje da se svet menja dobrotom.

U Starčevu, nadomak Pančeva, nas je ugostila Tamara Grujić, autorka i voditeljka čuvene emisije „Radna akcija“ koja se prikazuje na Prvoj. Ovoga puta njen tim pomaže porodici Andrić, a Tamara priznaje da joj je teško da izbroji koliko su domova do sada obnovili.

– Zaključno sa emitovanjem ovog juna uradili smo 282 kuće, a već unapred snimamo za jesenju sezonu. Za ovih 11 godina, verovala ili ne, pomogli smo isto toliko porodica – kaže ona.

Ipak, tempo kojim rade često briše granice između dana i mesta.

– Desi se da stanemo nas troje iz ekipe i pitamo se gde smo bili prošle nedelje. Bukvalno minut ili dva ne možemo da se setimo. Snimamo dva puta godišnje po četiri i po meseca bez prestanka, promeni se 15 ili 16 porodica, upoznaš više od sto novih ljudi nedeljno i potpuno se prešaltaš – priča Tamara.

Dodaje da je posao veoma težak za privatan život, ali i duboko ispunjavajući.

– Koliko je naporan, toliko je i lep, jer gradimo nove živote i novu nadu.

Na pitanje da li je uspela da promoviše humanost i solidarnost kroz emisiju, Tamara odgovara da joj je upravo to najveći cilj.

– Trudim se da budem most između ljudi koji mogu da pomognu i onih kojima je pomoć potrebna. Emisija promoviše dobre vrednosti i pokušavamo da se ne vidi ništa loše, iako su vremena izazovna za sve. Iako bi neko pomislio da je posle toliko godina rada lakše nositi emocije, priznajem da je zapravo suprotno. Iz godine u godinu mi je sve izazovnije da ostanemo na terenu i uspešno radimo ove akcije.

Posle više od decenije rada na „Radnoj akciji“, teško je zamisliti Tamaru bez tog projekta, ali upravo ju je to navelo da osnuje Fondaciju.

– Shvatila sam da, kada jednog dana prestanem da snimam emisiju, moram da nastavim da se bavim dobročinstvom. To je postalo deo mene i nešto po čemu me ljudi prepoznaju – kaže ona.

Ćerka kreće u školu

Taj trenutak, priznaje, polako dolazi zbog porodičnih obaveza. Njena ćerka Lenka ove godine postaje đak prvak, pa Tamara više neće moći da bude toliko odsutna od kuće.

– Shvatila sam da je dobročinstvo nešto čime želim da se bavim do kraja života, samo na drugačiji način. Zato sam osnovala Fondaciju “Tamara Grujić” koja će raditi isto ovo što sada radimo pred kamerama, samo bez snimanja.

Fondacija bi, kako kaže, trebalo da počne sa radom već ovog leta.

– Ljudi nam se godinama javljaju, posebno iz inostranstva, žele da pomognu, ali produkcijska kuća ne može da prima donacije jer smo emisija. Fondacija će to moći. Već imamo humanitarni broj, prijave funkcionišu i već planiramo pomoć za nekoliko seoskih škola i porodica – otkriva voditeljka.

Ipak, to ne znači kraj „Radne akcije“.

– Radiću paralelno koliko budem mogla. Sigurno ćemo još najmanje godinu dana snimati pune sezone. A kada prestanem sa emisijom, potpuno ću se posvetiti Fondaciji – objašnjava Tamara.

Govoreći o reakcijama ljudi, kaže da su one uglavnom i dalje pozitivne, ali da humanitarni rad nosi i drugu stranu.

– Ne može čovek svima da pomogne. Zato više ni ne čitam komentare na društvenim mrežama, jer me pogađaju. Dovoljno mi je da vidim ljut emotikon i odmah znam da je to neka porodica kojoj nismo stigli da pomognemo. Dodaje da nema klasičnu popularnost i da joj ljudi prilaze potpuno spontano, sa osećajem bliskosti.

– Ima mnogo lepih komentara, ali ima i zamerki, zašto nismo bili negde, zašto nismo pomogli nekome. To je deo ovog posla.

Na pitanje šta joj je humanitarni rad doneo, a šta oduzeo, Tamara bez zadrške govori o gubitku privatnosti.

– Kao i svi koji rade javni posao, izgubite deo privatnosti. Sećam se da sam, kada sam se porodila, govorila da nikada neću snimati dete. To je trajalo do prve scene. Lenka je bila uz mene u kamperu, stavila sam je u kengur i potpuno zaboravila da se snimam.

Ipak, javni posao doneo joj je i mnogo lepih trenutaka.

– Ljudi žele da pomognu, nekad privatno, na pijaci, na šalteru, oko računa. To mnogo znači. Ali granica između privatnog i javnog gotovo da više ne postoji. Gde god da se nalazimo, ljudi prilaze bez obzira na to da li kamere rade ili ne.

Dok razgovaramo uz osmeh pokazuje i dvorište u Starčevu, gde ih čuvaju dve jazavičarke.

– Vidiš koliko su slatke – kaže Tamara, dok psi veselo trčkaraju oko nas.

Tokom godina rada na „Radnoj akciji“, Tamara se susrela sa bezbroj teških sudbina, ali priznaje da su joj najteže priče porodica sa bolesnom decom.

– Najviše me pogađaju porodice u kojima deca boluju od teških autoimunih bolesti koje nemaju izlečenje. Mi tada renoviramo dom i znamo da smo uradili nešto važno, ali smo istovremeno svesni da im suštinski ne možemo pomoći onoliko koliko bismo želeli – kaže ona.

Dodaje da se ljudi često prijavljuju misleći da će ih upravo tragedija preporučiti za pomoć, ali da to nikada nije jedini kriterijum.

– Nije pravilo da bolest mora da bude uključena da bi se nekome pomoglo. Zapravo je presudna količina nemoći i osećaj da toj porodici zaista možeš da promeniš život nabolje, makar i delimično – ističe ona.

Život udara stalno i jako

Posebno teško joj padaju susreti sa decom koja su nepokretna ili teško bolesna.

– Vrlo je teško čak i stati pred kameru u takvim situacijama. Tada se najviše trudimo da sačuvamo dostojanstvo porodice i roditelja. Nekada im ne možeš ni postaviti pitanje kako su. Sećam se jedne bake koja mi je, pre početka snimanja, rekla rečenicu koju nikada neću zaboraviti: „Život udara stalno i jako.“ To su trenuci kada osvestiš koliko malo zapravo možemo da utičemo na neke stvari i koliko bi svakodnevno trebalo da budemo zahvalni za ono što imamo – kaže Tamara.

Govoreći o porodicama kojima pomaže, priznaje da je često iznenadi način na koji ljudi pokazuju emocije.

– Naši ljudi nisu navikli da javno iskazuju osećanja kao što je to slučaj u nekim drugim kulturama. Na useljenjima često ostanu nemi, ne govore mnogo, ali ja tačno osećam šta im se dešava. Zbog toga mi ponekad zasmetaju komentari da neko „nije bio dovoljno zahvalan“. Naprotiv, samo neko lakše, a neko teže pokazuje emocije.

Ekipa emisije porodice obilazi i nekoliko meseci nakon useljenja, a upravo su ti susreti ono što joj daje najveću snagu.

– Najlepše mi je kada vidim da neka porodica zaista živi bolje. Od 282 kuće, manje od pet odsto situacija nas je lično razočaralo. To znači da smo još uvek uspešni u onome što radimo.

Na pitanje da li joj je neko ikada zamerio što „snima tuđu nesreću“, Tamara odgovara da su reakcije kolega uglavnom bile suprotne.

– Mnogi su mi govorili da se vidi da ne podražavamo tugu i da se trudimo da očuvamo dostojanstvo svake porodice. Namerno nikada ne postavljam pitanja poput:”Kako je živeti bez vode?” ili “Kako je živeti bez kupatila?” Jer svako može da zamisli koliko je to teško u XXI veku.

Iako godinama pokušava da zadrži profesionalnu distancu, Tamara priznaje da danas mnogo lakše zaplače nego ranije.

– Što sam starija, sve sam osetljivija. Mislim da sam se posebno promenila otkad sam postala majka.

Na to su uticale i lične tragedije. Kroz razgovor se prisetila i Milice, svog dugogodišnjeg psa, koji je prošle godine uginuo.

– To nije bio samo pas, nego deo porodice i saputnik. Kada ti se dese takve stvari u privatnom životu, postaneš emotivniji za sve.

Zbog svega toga danas kaže da joj je teže nego pre jedanaest godina, kada je počinjala emisiju.

– Tada sam bila mnogo jača. Danas nekada pomislim:”Bože, kako ću izgurati ovu nedelju?”

Promene su se desile i u njenom porodičnom životu. Ćerka Lenka ove godine kreće u školu, pa više neće moći da bude sa njom na terenu kao ranije, kao ni suprug Vuk.

– Jedno vreme je cela porodica bila uz mene, mama, tata, sestra, svi su pomagali oko Lenke dok je bila beba. A sada sam praktično ostala sama na terenu.

U međuvremenu je i njen suprug Vuk pokrenuo sopstveni privatni posao, potpuno odvojen od produkcije.

– Hteli smo da imamo dva nezavisna posla i više stabilnosti kao porodica. Tako da ću od septembra porodično biti sama na terenu, naravno uz ekipu. Iskreno, teško mi je i da zamislim kako će to izgledati.

Najvažnije je da porodica ostane na okupu

Godinama su gledaoci često govorili da bi neko konačno trebalo da pomogne i Tamari da se „skući“. Posle dugog perioda podstanarskog života, to se konačno dogodilo.

– Dugo nam je najveće pitanje bilo kako uopšte da dobijemo stambeni kredit. Kada smo ga konačno dobili, renoviranje stana trajalo je skoro tri godine, jer su naši majstori stalno bili zauzeti drugim kućama. na kraju smo se, posle gotovo šest godina, uselili u svoj dom. U jednom trenutku sam stvarno mislila da se to nikada neće desiti. A kada smo se konačno preselili, dve ili tri noći nisam mogla da spavam jer mi je sve bilo nestvarno.

Stan je uredila baš onako kako je želela.

– Radila sam ga polako i sa uživanjem. Posle toliko tuđih domova koje sam videla, shvatiš koliko je važno imati mesto koje porodici daje sigurnost – mišljenja je voditeljka.

Kroz osmeh kaže da joj je danas najvažnije upravo to da porodica ostane na okupu i da dom bude mesto mira.

– Kada uđeš i kažeš: “Jao, kućica, e to je prava sreća.

Za jedanaest godina rada na „Radnoj akciji“, Tamara priznaje da je mnogo toga propustila u privatnom životu, ali danas na to pokušava da gleda bez gorčine.

– Bilo pa prošlo – kaže iskreno i dodaje da je vremenom postala mnogo emotivnija, pa se trudi da se ne vraća previše na propuštene trenutke.

Najviše joj je, kaže, nedostajalo prisustvo u Beogradu i vreme provedeno sa porodicom i prijateljima.

– Propustila sam rođendane, slave, sahrane, druženja… – nabraja tiho.

Ipak, upravo ju je to naučilo da još više ceni ljude koje voli.

Zbog toga je danas ona ta koja okuplja društvo koje poznaje još iz srednjoškolskih dana i iz čuvenog AKUD “Branko Krsmanović”.

– Imamo grupu i dva puta godišnje organizujemo zajednička putovanja. Pošto nisam često sa prijateljima, preuzela sam ulogu da ih ja okupljam – priča kroz osmeh.

Ta putovanja naziva „mini ekskurzijama“, a posebno je raduje što se tada svi ponašaju „kao mala deca“, bez obzira na godine.

– To su ljudi u pedesetim i šezdesetim, a svi budemo strašno uzbuđeni. Krajem juna idemo na kraći put u Republiku Srpsku i već se svi radujemo.

Kaže da je upravo tada shvatila koliko je dragoceno kvalitetno vreme sa prijateljima.

– Danas se svi viđamo na sat ili dva, pogotovo kada imaš porodicu i decu. Nema više višesatnih razgovora ni preko telefona. Ovo vreme nam je uzelo kvalitet života.

Posebno primećuje koliko su društvene mreže promenile svakodnevicu.

– Izazov je danas čak i decu odvojiti od telefona, ali iskreno, gledam i svoju generaciju i generaciju mojih roditelja, svi su na mobilnim telefonima i izgubili smo kvalitet odnosa. Upravo zato se trudim da budem manje prisutna na društvenim mrežama, a više posvećena ljudima koje volim.

U razgovoru otkriva i jednu veliku porodičnu radost, postala je tetka.

– Pre godinu i po dana dobila sam sestričinu i to je divna stvar – kaže sa posebnom toplinom.

Ipak, priznaje da ni sa njom ne provodi onoliko vremena koliko bi želela.

– Moja sestra potpuno razume moj život i nikada mi ništa ne zamera. Kažem joj da ću, kada malo poraste, nadoknaditi sve što sada propuštam.

Veruje da će joj godine koje je posvetila poslu jednog dana doneti priliku da konačno više vremena posveti sebi, porodici i prijateljima.

– Nadam se da će mi ta žrtva doneti privilegiju da se posle pedesete bavim isključivo onim što volim, a to je Fondacija i humanitarni rad – zaključuje ona.

Tamara priznaje da teško podnosi prolaznost i gubitke.

– Ja i dalje ne mogu da se suočim sa smrću. Teško podnosim emotivne gubitke, a pogledaj čime se bavim – kaže iskreno.

Dodaje da je upravo kroz životne gubitke naučila koliko je život neponovljiv.

– Život nema reprizu i neumitno teče. Ne možemo da zaustavimo vreme.

Govoreći o ljudima i poslu kojim se svi bave, kaže da je najvažnije ostaviti iza sebe ime i kredibilitet.

– Svi pokušavamo da budemo dobri prijatelji, roditelji i profesionalci. Nekome to uspeva bolje, nekome teže. A nekada život jednostavno nije fer, koliko god se čovek trudio.

Na kraju razgovora priznaje da joj danas intervjui mnogo teže padaju nego ranije.

– Što sam starija, sve mi je teže da se otvaram. Nisam neko ko misli da moje prisustvo u medijima nešto posebno doprinosi kada emisija već govori sama za sebe. Zbog tempa života imam veoma malo slobodnog vremena i ne volim površne razgovore. Kada dođem kući, budem mrtva umorna. A i za intervju na primer putem mejla treba sesti i zaista se posvetiti.

Ipak, ovaj razgovor joj je bio posebno drag upravo zbog dugogodišnjeg poznanstva i poverenja.

– Znaš i sama koliko se retko viđamo, a poznajemo se mnogo više od jedanaest godina. Bila si toliko puta sa nama na terenu i zaista sam ti zahvalna jer se uvek posvetiš intervjuu i postavljaš pitanja koja imaju smisla. Danas je to postalo retkost – zaključila je Tamara Grujić.