(VIDEO) ZBOG BIVŠE VIŠE NIJE BESKUĆNIK Aleksandar Gvozdenović je 6 godina spavao na ulici, a onda se pojavila Jelena: “I krenuli smo u dom, naš dom”

Zalupio je vrata porodičnog stana 2013. godine i postao beskućnik, međutim Jelena je jednom prošla pored Skadarlijske česme, izašla je iz automobila, ostavila mu poruke i posle skoro 6 godina provedenih na ulici, tačnije 2060 dana i 2059 noći život Aleksandra Gvozdenovića se promenio o čemu priča u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” koju možete gledati večeras od 22.15 sati samo na Blic televiziji.

Aleksandar Gvozdenović se bavio fudbalom, dobar je bio u tome, ali krenuo je pogrešnim putem, u alkohol, i postao zavisnik zbog čega je završio kao beskućnik. Ipak, danas je na pravom putu i to zahvaljujući Jeleni sa kojom ima sina o čemu između ostalog priča u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović”.

– Jelena je nešto do pre dva meseca najveće u mom… Najveća osoba i najveće blago u mom životu – kaže Aleksandar Gvozdenović, a na pitanje zašto do pre dva meseca odgovara sa osmehom:

– Zato što smo dobili Bogdana. Sina. Eto čuvao sam to.

U mladosti je bio u vezi sa Jelenom

Aleksandar je u mladosti bio u vezi sa Jelenom, kako su imali zajedničke prijatelje ona je čula detalje o njegovom životu i pojavila se na ulici gde je on provodio dane i noći, godinama.

– Moje sve veze su bile skoro preslikane, zašto, ne znam. Crna duge kose ili crna kratke kose, niti crna, totalno nešto drugačija. Kad sam je upoznao znao sam, nisam se trudio ni da zamaskiram nešto ni frizuru, ni da izglancam cipele, nego sam znao da je to to u bilo kakvom izdanju. To je jedna osoba za koju sam znao da mi je u trenutku znate ono kad klikne, da mi je bitna. E onda ona gordost počinje da se budi. Sad ću ja da pokažem da ja cena, šta ja znam tu pletem se u mrežu i dajem sebi neke titule bez razloga ikakvog. I mi smo bili u toj vezi mladalačkoj i bilo nam je divno, učili smo, ja od nje, ona od mene, ali ona se usavršavala u svakom pogledu i škola, fakulteti, obrazovanje. Ona nije imala slobodnog vremena samo je bila nadogradnja… A ja sam mislio da je sam dolazak mene dovoljan. I kako to već Bog namesti, napiše priču, izgubio sam nju i hvala mu što sam je izgubio u tom trenutku jer ja nisam bio kalibar za nju i taj šamar mi je trebao – kaže Aleksandar otvoreno pred kamerama Blic televizije i nastavlja:

– Ali Beograd koliko god da je veliki nije dovoljno veliki da nemamo zajedničko društvo, pa dođe vest: video sam ti Jelenu, video sam ti Saleta… Eto dolazilo je to. I tog 2. decembra 2018. godine u tom pijanstvu gde sam ja imao bradu ovakvu, kosu. To nije bila ni brada i kosa, to je bilo isto, to je bilo jedno.

Pojavila se na mestu gde je sedeo sa ostalim beskućnicima

Tog dana nosio je gunj jednog Leskovčanina kako se ne bi smrzao i za koji kaže da mu je spasio život.

– Za česmom smo bili moj Milence, moj Žak i ja i pili. Magla je neka padala i baš smo razmišljali kako ćemo da se izborimo sa još jednom zimom i neki napadni farovi su išli čini nam se baš na nas, reko, ko je ovaj ludak zgaziće se nas. Auto je stao na nekih dva, tri metara od nas i jedna ženska prilika je krenula ka nama, tačnije ka meni i Žak i Mile su bili dovoljno svesni da se pomere i ostali smo ona i ja. I kad me je pitala: “Aleksandre šta to radiš?”, znao sam da je to ona. Pokušavao sam da zamaskiram svoje izdanje, ali kako, mislim ne može to da se popravi. Meni je i tad bilo drago da je vidim onako nasmejanu, lepu, plave oči. Ponosan sam: “Ej, moja Jelena, ma vidi je”, ne moram više nikad da je vidim, to je to. Sve, ram, cipele, osmeh, stav, pobednica. I 50 posto mene mi je govorilo vidi bre na šta ličiš, skloni se negde, spusti pogled, nemoj da ti vidi baš sve, a 50 posto je upijalo onako. Nisam mogao pogled da sakrijem – priča Aleksandar kako je izgledao susret sa Jelenom posle mnogo godina.

Ostavila mu je poruke

Tada mu je ostavila poruke posle kojih je mislio da sanja.

– I ona me sklonila sa druge strane česme i ostavila mi nešto, neke papiriće. Uzela je olovku i napisala mi: javi mi se sutra u 18 sati i neki novac. Ubacila mi je u mali ovaj džep pantalona jedan papirić, a u drugi drugi. Vi žene ste čudo. I otišla je. Sad ja nisam znao da li sanjam u stvari, jeste baš će na česmu da ti dođe, još tako da ti dođe, mislim, nemoguće. I otišao sam, ja sam tada spavao kod Dunav stanice, imao sam moje malo carstvo, betonsku klupu, kartone i u jednoj kesi sakrivene neke vunene čarape i nešto i tu sam zaspao. Kada sam se probudio, pronašao sam pored sebe neku hranu uredno zapakovanu, neki sapun, dezodorans, vlažne maramice – priseća se Aleksandar.

O vlažnim maramicama ima, kaže, posebnu priču:

– 27 dinara su koštale, za to sam morao svakog dana da imam, to je prvi korak u borbi kad si na ulici, kada imaš da mirišeš ruke, a čiste su. Nešto je i neki signal da može bolje.

– A i simbol da ima nade – dodaje profesorka, a Aleksandar nastavlja:

– Tako je. Možeš baš ništa da nemaš, ali maramice moraš da imaš i piće neko i sad 5, 6 sati ujutru i od mraza sam se, bilo je minus 10 sigurno kad sam se probudio i nemam s kim da podelim tu neku euforiju u glavi. Ljudi još nisu ni krenuli na posao. Ma šta je ovo, je l’ sam nešto, da l’ sam ukrao, odakle mi ovo, možda me neki klinci tu snimaju… Ma nema žive duše… Jedva sam dočekao da dođem do česme da vidim, moji zlikovci da mi ispričaju pravu verziju priče i kada su došli pitali su me: “Je li bre ti ko ti je ona lepotica, šta se foliraš?” i treba dočekati tih 18 sati. Kupio sam neki brijač, plavi, onaj za 50 dinara i pokušavao da se obrijem, međutim, meni su ruke toliko bile smrznute da ja nisam mogao pravilno to da uradim, pa sam izmišljao kojekakve razloge zašto ne mogu da dođem kod nje pošto je ona sutradan došla ponovo po mene i predložila mi da dođem u stan u kom sad živimo.

“I, krenuli smo u dom, naš dom”

Aleksandar je pokušavao da odloži dolazak.

– Navodno, treba nešto da obavim, šta ćeš ti na ulici da obaviš, ali dok zaraste to, dok kupiš novu majicu, novu rolku, čarape, žvake, šta već može. I onda, kad sam mislio da sam zalečio bar deo svega toga, rekao sam sebi, daj bre čoveče, kad je ona došla i prišla ti kad si bio u onakvom izdanju znaš koliko je nju briga. I, krenuli smo u dom, naš dom.

Jelena je bila saradnik i u lečenju u Drajzerovoj, a 2. decembar 2018. godine je jedan značajan datum za njega.

– Da Vam kažem nešto, ja i kad sam bio klinac i dan-danas ne volim te filmove i oni su se na kraju uzeli i živeli do kraja života, preskakao sam te dok se meni nije dogodilo to. Poslednji taj poljubac pre dolaska kod vas je bio mom sinu i jednostavno sam rekao kako god da bude biće dobro – nasmejao se Aleksandar, a na kraju same emisije izgovorio i :

– Nema nama ništa bez ljubavi.

Životnu priču Aleksandar Gvozdenović priča u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” koja se emituje večeras u 22.15 sati samo na Blic televiziji.