“OŽILJCI SU DUBOKI” Ukrajinci za “Blic” o četiri godine rata: Svaki dan je teška borba, moramo da se branimo – za nas je to pitanje života ili smrti

Rat traje već četiri godine, ali za mnoge u Ukrajini vreme je stalo onog jutra kada su se probudili uz zvuke prve sirene. Od februara 2022, kada je počela ruska invazija, Ukrajina je postala mesto u kojem se planovi prave od danas do sutra, a nada opstaje uprkos svemu što pokušava da je izbriše.

Linije fronta su se menjale, gradovi su nestajali sa mapa, ali sudbina civila ostala je ista – život između sirena, nestašica i neizvesnosti koja ne prestaje. Iza velikih geopolitičkih sukoba ostale su male, lične borbe koje traju svakog dana, kako za one koji su ostali u zemlji, tako i za one koji su utočište pronašli u drugim državama.

Za Romana Čepkova (33) iz Kijeva, poslednje četiri godine činile su se kao “neumoljiva oluja koja preoblikuje sve čega se dotakne”.

– Ponekad nas lomeći, ali češće stvarajući neraskidive veze. Kako su se meseci vukli u godine, rat se razvio u mukotrpni test izdržljivosti. 2023. godina donela je tračke nade kontraofanzivama koje su povratile zemlju i podigle raspoloženje, ali i tugu zbog izgubljenih prijatelja i stalno zujanje dronova iznad glave. Do 2024. godine, umor je nastupio, prilagodili smo se nestancima struje, ali emocionalni danak je rastao, venčanja su odložena na neodređeno vreme. Prošla godina delovala je kao prekretnica sa intenziviranom međunarodnom pomoći, ali su nas udari na infrastrukturu podsetili koliko je normalnost krhka. Sada, 2026. godine, to je mešavina otpornosti i umora. Izgradili smo podzemne škole, generatore ya zajednice i žestok digitalni otpor, ali ožiljci su duboki – rekao je Roman za “Blic”.

Marija Petrovič (40) je otišla jiz Ukrajine na početku rata. Od tada živi u Srbiji koja je danas za nju i njenu porodicu dom. Ipak, svaki dan je u mislima u Ukrajini.

– Naravno nama svima nije lako, čak i onima koji su izašli iz zemlje. Svima nama su u Ukrajini ostale familije, prijatelji, nekima čak i imovina. Kada svaki dan čitaš da je neko bombardovanje, proveravaš gde su ti bližnji, gde su bili i da li su svi u redu. Bukvalno je svako jutro očekivanje poruke u porodičnom četu da li je sve u redu. Koliko god smo uspeli da stabilizujemo život ovde, naravno da smo svi zabrinuti za situaciju kod kuće – rekla nam je.

Za Dariju iz Sumija, koja trenutno živi u Kijevu, protekle četiri godine prošle su u režimu čekanja. Preselila se zbog dece, koji je bezbedniji, u prestonicu.

– Od prvog dana čekala sam da se ova noćna mora završi za nekoliko dana. Ipak, dani su prolazili, granatiranja su se nastavljala i nada je umirala. Prilagodili smo svoj život ovim okolnostima, granatiranjima, vazdušnoj uzbuni i nedostatku struje – kaže nam dodajući da su se mnoge porodice, uključujući i njenu, raspale.

Tetjana Kolesnik (50) je u našu zemlju došla pre godinu i tri meseca. Kako nam je rekla, kada je stigla u Srbiju, pola godine je samo plakala. U međuvremenu je naučila naš jezik i zaposlila se, a poslednje četiri godine promenile su ceo njen život.

– To su godine straha, neizvesnosti, stalne brige za porodicu i za našu zemlju. Morala sam da napustim svoj dom i da počnem sve ispočetka u drugoj državi. Ali to su i godine koje su me naučile koliko je čovek jak i koliko su važni male stvari – život, porodica i mir – rekla nam je Tetjana.

Desetine hiljada mrtvih, milioni raseljenih i razoreni gradovi – to je bilans rata u Ukrajini koji je ušao u petu godinu. Ali iza tih brojki ne stoji samo razaranje, već i tiha transformacija čitavog društva u kojem je normalan život postao izuzetak, a ne pravilo. Tako je i u prestonici Kijevu.

– Tokom ove četiri godine, moja porodica, prijatelji i poznanici u Ukrajini su se snalazili fokusirajući se na dnevne rutine i podržavajući jedni druge. Svi smo pomalo umorni od stalnih izazova, poput povremenih nestašica ili upozorenja, ali nastavljamo sa jednostavnim prilagođavanjima – deljenjem resursa, ostajanjem povezanim na mreži i pronalaženjem malih radosti u svakodnevnom životu. Moji roditelji u Kijevu održavaju rutinu sa baštovanstvom kod kuće i pomoći zajednici. Prijatelji u različitim gradovima, poput Harkova ili Odese, balansiraju posao i volontiranje, i svi se radujemo boljim vremenima koja dolaze. Postoji zajednički osećaj nade da će se stvari uskoro poboljšati, što nam pomaže da ostanemo pozitivni i ujedinjeni – rekao je Roman iz Kijeva.

Marija kaže da se ljudska psiha prilagođuje bilo kojoj situaciji, tako i ratnoj.

– Ljudi pokušavaju da između svega da sačuvaju normalan život. Na primer, moja sestra dobila dete. To joj je bilo sa suprugom u planu, ali je krenuo rat i odlagali su tu odluku. U jednom momentu su odlučili da ne žele više da odlažu i dobili su devojčicu. Život teče dalje, i kako god da je, moraš da živiš dalje. Deca idu u školu, ljudi na posao. Bez obzira da li je noću bilo bombardovanje, ujutru se probudiš, ideš na posao, nemaš izbor – rekla je Marija za “Blic”.

Tetjana nam kaže da njena porodica i prijatelji u Ukrajni žive veoma teško, da je svaki dan borba – bez sigurnosti, često bez struje, vode i grejanja. Ali naglašava ono šta je možda najbitnije, ljudi se drže zajedno, pomažu jedni drugima i veruju da će mir doći. Tetjani nije lako kada gleda izdaleka kako se već četiri godine razara njena zemlja i ubijaju njeni sunarodnici.

– To je veoma bolan osećaj. Fizički sam na bezbednom mestu, ali moje srce stalno u Ukrajini. Svaka vest mene vraća kod naših ljudi i mog doma. Želim stvarno da se uskoro sve ovo završi, i zbog svih i zbog mojih prijatelja i kolega. Nadamo se najboljem – kaže nam sa suzama u očima.

Marija je otišla iz zemlje zbog dece i čeka dan kada će se vratiti u svoju domovinu.

– Mi koji smo izašli iz zemlje to smo uradili zbog dece. Cilj nam je bio da sklonimo svoju decu, da sačuvamo njih, njihovo zdravlje, život, psihu. Moje dete je prve dve nedelje rata bilo u Ukrajini, posle toga je godinu dana išlo kod psihologa. Borimo se sa svim tim stvarima, gledamo kako da prebrodimo svaki sledeći dan. Nažalost, ne smemo da planiramo ništa zato što nam je svima u glavi da ćemo kad-tad doći kući. Retko ko bi rekao da je odlučio da za stalno ostane u inostranstvu. Svima nama je želja da odemo kući, čekamo kraj rata – rekla je ona.

Poslednjih meseci traju pregovori oko primirja, a poslednjih nedelja intenzivirali su se trileteralni razgvori Ukrajine, SAD i Rusije. Ipak, za Ukrajince, mir nije blizu iako ga jarko žele.

– Mir se čini zavodljivo blizu, a opet frustrirajuće nedostižnim, poput fatamorgane u pustinji koju prelazimo godinama. Iz onoga što sam pratio u vestima i razgovorima sa informisanim prijateljima, postoji zamah: ruska ekonomija opterećena sankcijama, ukrajinska odbrana ojačana NATO tehnologijom i globalni zamor koji podstiče deeskalaciju. Ali „blizu“ je relativno. Videli smo lažne zore i ranije, poput zastoja u istanbulskim pregovorima 2022. godine – kaže nam Roman.

Što se tiče teritorija koje traži ruska strana zarad primirja, kaže da većina Ukrajinaca koje poznaje nije spremna da „odustane” od bilo čega bez čvrstih garancija.

– Budimo objektivni, ako zaista žele nešto da dobiju od nas, zar 12 godina ne bi bilo dovoljno za zemlju poput Rusije? Verovatno većina liberala i ljudi koji ne razumeju zaista misle da je nemoguće pobediti Rusiju. Ali hajde, Rusija već 12 godina nije u stanju da pobedi Ukrajinu i čak traži pomoć od Severne Koreje sa svojim brigadama. Budimo iskreni, Ukrajinci nisu tražili od svojih prijatelja cele brigade da bi mogli da se bore. I posle svega toga, pogledajte pregovore. Da li bi seli za pregovarački sto da veruju da mogu da pobede? Ne želim da zvučim fanatično ili kao neki idiot koji slepo veruje u svoju izuzetnost, verujte mi, znam da nije sve tako dobro i da i mi imamo svoje slabosti, i svaki dan je posebno teška borba, ali moramo biti realni kada Rusi kažu da mogu ovako dugo i da moramo da pristanemo na ono što nam daju. Nisam baš siguran – kaže Roman.

Marija smatra da odricanje od teritorija nije jedna od opcija.

– Što se mene tiče nije stvar u površini zemlje, već zato što su tamo naši ljudi. Ne možemo da se odreknemo naših ljudi koji su tamo. To je prvo i osnovno. Rat može da se završi sutra ako ti ljudi sa oružjem pređu granicu, spakuju se i odu kući. Da se bave svojom zemljom, svojim porodicama i onim šta kod njih se dešava. Nažalost, mi vidimo da oni nemaju tu želju, nego imaju želju da idu napred, a mi moramo da se branimo. Za nas je to pitanje života ili smrti – kaže nam ona.

Sličnog je mišljenja i Tetjana, koja kaže da je najvažnije zaustaviti stradanje.

– Svi mi najviše želimo mir, jer mir znači da ljudi prestanu da ginu i deca počnu normalno da žive. Ali za svakog Ukrajinca teritorija nije sama zemlja. To su naši domovi, naši gradovi, naši životi. Zato je to veoma teško i bolno pitanje za mene. Ja sam obična žena, majka i baka, i najviše bih želela da se pronađe rešenje za pravi i trajan mir. I mislim da bilo koji razgovor koji može da zaustavi rat je važan. Nadamo se da će pregovori doneti kraj stradanja i sigurnu budućnost za ljude – rekla nam je.

Uprkos svemu što su preživeli prethodne četiri godine i onome šta je pred njima, i pored zamora i svakodnevne borbe, Ukrajince i dalje krasi duh otpora i prkosa.

– Ova zima je bila zaista, zaista teška. Sada, da bismo optimizovali naše napore, živimo sa roditeljima kako bismo mogli da im pomognemo, a njima je fizički teško. Malo je neprijatno kada nemate struju 20 ili 40 sati. Nije fatalno, ali jeste teško. Bilo je teško kada su isključili grejanje, a temperatura u mom stanu je bila 8 stepeni Celzijusa, a napolju minus 20. Napravite šator na krevetu da toplota ne bi izlazila, obučete gomilu džempera i tako dalje. Dakle, nije lako, ali nije ni tako dramatično kao što možda izgleda. Više je kao neka bajkovita zimska avantura, dok ne shvatite da je sve to zato što je juče i prekjuče 16 balističkih raketa pogodilo termoelektranu odmah pored vas, koja je bukvalno kilometar od vaše kuće, a svrha tih raketa je bila da vam izazovu nestanak struje – kaže Roman iz Kijeva.

Darija ne veruje ni u kakve pregovore jer smatra da “izgleda da je to na neki način veoma profitabilno”. A otpor Ukrajinaca prepisuje želji za životom.

– Jednostavna volja za preživljavanjem bez obzira na sve – rekla je.

Marija naglašava da je svaki dan borba i važan.

– Mi smo odavno živimo na granici sa Rusijom. Prvi napad Moskovskog carstva se desio 1658. godine, tako da nam ovo nije prvi rat sa njima. I mi znamo ko su i šta su, i da predaja nije opcija. Moji prijatelji i bliski ljudi koji su u Ukrajini drže se stava da moramo da izdržimo jedan dan više nego oni. Ako to uradimo, uspeli smo. Samo jedan dan više – kaže nam.

Tetjana za kraj ističe borbeni duh svojih sunarodnika.

– Ukrajinci imaju snažnu motivaciju: borba za svoj život, za svoj dom, za svoju kuću, za svoju decu i svoju slobodu. Kada znate za šta se borite, možete izdržati bez struje i grejanja. Ljudi su se umorili, ali se ne predaju jer veruju u svoju budućnost i veruju u mir – rekla je i dodala da je veoma zahvalna Srbiji za to što ima drugi život i posao, ali da joj je “srce u Ukrajini”.