Veče u Srbiji kada su bombe prekinule gledanje “Esmeralde” i “Boja na Kosovu”: Zlokoban zvuk sirena čuli smo u 20 časova, a Milošević nam je poručio: “Naša zemlja se nalazi u ratu”

Sirene za vazdušnu opasnost prvi put su se oglasile oko 20 časova 24. marta 1999. godine, gotovo istovremeno kada su prve krstareće rakete već počele da pogađaju ciljeve širom zemlje. Ubrzo nakon dramatičnog obraćanja tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića da je “zemlja u ratu”, građani su, uz zvuke sirena i prve detonacije, shvatili da je počelo bombardovanje. U strahu od bombi tog proleća i leta 1999. godine živeli smo narednih 78 dana.

Zlokobne reči koje su nagovestile rat, sirene se čule gotovo odmah

Bila je ta sreda 24. mart 1999, naizgled, sasvim običan prolećni dan. Sve do večeri, kada su se mnogi pripremali da vreme uz TV program ispune čuvenom latinoameričkom sapunicom “Esmeralda” ili, krajnje simbolično, ali nepoznato da li i nenamerno, ko zna kojom po redu reprizom domaćeg filma “Boj na Kosovu”.

Preduhitrio ih je, međutim, drugi dnevnik RTS i obraćanje tadašnjeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića “da se naša zemlja nalazi u ratu”.

Napad u 19.55

Sirene za uzbunu su se oglasile u 20 časova, ali su negde krstareće rakete, ispaljene sa NATO brodova u Jadranu, već ranije pale na vojne i policijske položaje i objekte u Prištini i drugim mestima na Kosovu, a u 19.55, pet minuta pre početka službeno određenog vremena za početak napada, jedna od raketa pogodila je vojni aerodrom u Somboru odnevši prvu žrtvu NATO bombardovanja. Kasnije, tokom te večeri, bombardovane su kasarne i jedinice protivvazdušne odbrane Vojske SRJ u Batajnici, Prokuplju, Kuršumliji…

Građani “zemlje koja se nalazi u ratu” nisu mogli da vide neprijatelja, ali su zato svim ostalim čulima postali svesni šta se dešava. I brzo smo naučili, ko ih je imao, gde su skloništa, a gde baza Aviano, šta je “tomahavk” a šta B-52, kako se oglašava “šizela” a kako “smirela”, i kompletan sastav generalštaba Alijanse, ali uvek uz neizbežno pitanje – zašto nas bombarduju?

Broj civilnih žrtava nepoznat do danas

Intervencija alijanse, prvi put u istoriji protiv jedne suverene države i bez dozvole SB UN, usledila je posle višemesečnih sukoba VJ i MUP-a Srbije sa pripadnicima OVK.

Neposredan povod za bombardovanje bio je “slučaj” Račak 15. januara. Za 45 mrtvih Albanaca u tom kosovskom selu verifikaciona komisija OEBS- a na čelu sa Vilijemom Vokerom je tvrdila da su civili, dok su srpske vlasti tvrdile da je reč o pripadnicima OVK poginulima u sukobu sa našim bezbednosnim snagama.

Nakon toga, usledilo je i 17 dana neuspešnih pregovora delegacija Srbije i kosovskih Albanaca u francuskom Rambujeu.

Tokom 78 dana NATO intervencije poginulo 1.008 pripadnika VJ i MUP-a, a broj civilnih žrtava ostao je nepoznat do današnjeg dana. Ministarstvo odbrane Srbije svojevremeno je baratalo sa cifrom od 2.500 poginulih civila, a među kojima je bilo i 89 dece. S druge strane, “Hjuman rajts voč” navodi broj civilnih žrtava između 489 i 527, a slični su podaci i Fonda za humanitarno pravo.

Materijalna šteta 100 milijardi dolara, 16 ljudi izginulo kad je gađana zgrada RTS

U akciji kolokvijalno nazvanoj “Milosrdni anđeo”, mada NATO taj naziv nikad zvanično nije koristio, izvedeno je 2.300 vazdušnih udara a više od 22.000 tona projektila padalo je na vojne ciljeve, kasarne, aerodrome ili fabrike namenske industrije širom SRJ.

Međutim, namenski ili kao “kolateralna šteta” bili su gađani i mnogi civilni objekti poput bolnica, mostova, skladišta energenata, predajnika i medija poput RTS koga je NATO proglasio legitimnom metom, pa je u noći između 22. i 23. aprila u zgradi RTS nastradalo njenih 16 radnika.

Materijalna šteta procenjena je na 100 milijardi američkih dolara, uz razorenih oko 50 odsto proizvodnih i trećinu elektroenergetskog kapaciteta zemlje.

“Krmače” razorile Radničku koloniju

I to su brojevi, a kako dane pod bombama pamte obični ljudi u Srbiji?

– Od početka bombardovanja znali smo da može da nam se desi nešto loše, jer je naše naselje Radnička kolonija tik uz vojnu fabriku “Krušik”. Pošto nismo imali sklonište, većina stanara je s početkom rata otišla na sigurnije lokacije, a ja sam dane tokom kojih je “Krušik” bio “preoran” bombama provodio u jednoj garaži. Tako je bilo i tog 2. maja, kada je na fabriku palo 120 teških bombi, takozvanih “krmača”, ali je i 8 njih palo na naselje. Tri zgrade su bile potpuno uništene, više od 20 oštećeno, a između njih su bili krateri duboki kao trospratnica. Udarni talas me je bacio nekoliko metara, a kako sam preživeo samo uz trostruki prelom potkolenice, ni sam ne znam – sećao se za “Blic” Valjevac Dragoljub Tešić, te 1999. godine tehničar, a sada penzioner “Krušika”.

Surdulica bila “srpska Hirošima”

U maloj, ali često bombardovanoj Surdulici na jugu Srbije, Marina je tada imala 14 godina i prvo sećanje joj je kako sa majkom i bratom sedi u automobilu “dok dalje preko magistrale gori kasarna i ceo drvored u ulici, a geleri padaju po krovu garaže”.

– Sledeće bombardovanje je bilo kada su srušili kuću porodice Milić u komšiluku. Kroz prozor svoje kuće videla sam kako ceo njihov sprat leti u vazduh i raspada se. Poginula je moja školska drugarica, čiji lik nikad neću zaboraviti, njen mlađi brat koga smo zvali “Kinez” po njihovom ocu. Preživeo je samo najstariji član porodice, čovek je bio napolju i brao koprive. Stari Sanatorijum iz 1920-te je bombardovan poslednji. Tamo su bile uglavnom smeštene izbeglice iz Hrvatske, a broj mrtvih nikad nije utvrđen. Ali, sećam se jedne mlade devojke izbeglice, kod koje smo kupovali kafu u pržionici pored Sanatorijuma. I ona je poginula. Prvi put u Surdulici se ulično svetlo upalilo 10. juna, pomislili smo da svetlost dolazi ponovo od bombi, kad je dotrčao komšija i rekao da su na TV javili da je “oslobođenje” – seća se ova Surduličanka.

“Dragi građani, srećan vam mir”

Bombardovanje se završilo 10. juna, kada su u Kumanovu delegacije SRJ i NATO potpisale mirovni sporazum kojim je omogućen ulazak stranih trupa na Kosovo i Metohiju, sa čije teritorije su se povukli srpska policija i VJ.

SB UN je usvojio Rezoluciju 1244, u pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika u sastavu misije KFOR iz 36 zemalja, a umesto domaćih organa vlasti uspostavljena je civilna misija UNMIK.

Tog dana je preko TV ekrana Slobodan Milošević rekao – “dragi građani, srećan vam mir”.